Свети Стефан Синаит – Србин који је 40 година плакао у Синајској пустињи
Међу бројним светитељима које Православна Црква прославља постоје и они чија су имена позната готово сваком вернику, али и они који су живели толико тихо и смирено да су иза себе оставили веома мало писаних трагова. Управо такав је био Свети Стефан Синаит, велики подвижник Синајске горе, кога Црква памти не по великим проповедима или чудима пред народом, већ по животу испуњеном молитвом, покајањем и непрекидним сузама пред Богом.
Иако се његово име ретко помиње у свакодневном животу верника, његову светост потврђује један од највећих отаца Православне Цркве – Свети Јован Лествичник, који га наводи у свом чувеном делу „Лествица“. Сам тај податак говори да није био обичан монах, већ човек чији је подвиг оставио дубок траг међу синајским оцима.
Синај – место где се сусрећу Бог и човек
Да бисмо разумели живот Светог Стефана, потребно је разумети место на којем је провео готово читав свој монашки живот.
Синајска гора није обична планина. Према Светом Писму, управо овде је пророк Мојсије примио Десет Божјих заповести. Још од првих векова хришћанства хиљаде монаха долазиле су у ову сурову пустињу тражећи потпуну тишину и удаљеност од света како би цео свој живот посветили Христу.
У подножју Свете горе налази се манастир Свете Катарине, који је у 6. веку подигао цар Јустинијан и који се сматра једним од најстаријих активних манастира на свету. Око њега вековима су настајале испоснице, пећине и мале монашке келије у којима су живели највећи подвижници православног света.
Један од њих био је и Свети Стефан.
Четрдесет година у пустињској тишини
Свети Стефан живео је у келији недалеко од Светог врха Синаја и пећине у којој се, према предању, сакрио пророк Илија.
Далеко од људи, без жеље за славом или признањем, провео је пуних четрдесет година у непрекидној молитви, посту и тиховању. Његова свакодневица није била испуњена догађајима који би привукли пажњу света. Његова највећа борба одвијала се у срцу.
Управо због тога Свети Јован Лествичник посебно говори о његовим непрестаним сузама.
Савременом човеку можда је тешко да разуме зашто су свети оци толико говорили о сузама. У православној духовности оне нису израз очаја нити слабости. Напротив, представљају дубоко покајање и сусрет човека са Божјом љубављу. Свети оци их називају даром којим се срце чисти од гордости и греха. Човек тада више не види првенствено туђе слабости, већ своје, због чега се пред Богом рађа искрена понизност.
По том дару Свети Стефан остао је упамћен међу синајским подвижницима.
Светитељ о коме говори „Лествица“
Посебну вредност његовом животу даје управо чињеница да га Свети Јован Лествичник није поменуо успут. „Лествица“ представља једно од најзначајнијих дела православне духовности и вековима служи као путоказ монасима и верницима који желе озбиљан духовни живот.
Када један такав светитељ наведе име другог подвижника као пример покајања и смирења, то представља снажно сведочанство његове светости. Иако није оставио књиге нити велике беседе, његов живот постао је проповед која траје више од хиљаду година.
Блажена кончина
Предање каже да је Свети Стефан унапред припремио своју последњу монашку одежду. Када је осетио да се приближава час његовог одласка из овога света, обукао је своју најбољу одећу, узео бројаницу и остао у молитвеном положају.
Мирно је предао своју душу Господу седећи благо погнуте главе, са молитвом на уснама.
Његова смрт била је наставак живота који је водио – без страха, без буке и без везаности за пролазни свет.
Нетрулежне мошти које и данас сведоче
Његове нетрулежне мошти вековима се чувају у костурници манастира Свете Катарине на Синају, заједно са моштима бројних светих отаца који су живели у тој пустињи.
За разлику од многих других светитеља чије су мошти кроз историју преношене из места у место, Свети Стефан и данас почива тамо где се подвизавао. Ходочасници који посећују Синај имају посебан благослов да се поклоне његовим моштима и помоле се светитељу који је цео свој живот провео у непрекидној молитви.
За Православну Цркву нетрулежност није циљ нити доказ светости сама по себи. Она представља сведочанство Божје благодати која се пројавила кроз човека који је свој живот потпуно предао Христу.
Да ли је Свети Стефан заиста био Србин?
У српској црквеној традицији Свети Стефан се назива Србином. Међутим, већина грчких извора једноставно га назива Светим Стефаном Синаитом или Хоривским, без навођења његовог порекла.
Историјски извори о његовом животу веома су оскудни, па његово порекло није могуће потврдити са потпуном сигурношћу савременим историјским методама. Ипак, предање које вековима чува Српска Православна Црква говори да је био српског порекла, због чега га наш народ са посебним поштовањем помиње међу својим светитељима.
Таква предања нису реткост у историји Цркве. Многи детаљи из живота пустињских подвижника сачувани су управо захваљујући живом црквеном предању које се преносило са колена на колено.
Поука за човека данашњице
Живимо у времену у којем готово да више не постоји тишина. Телефон, интернет, друштвене мреже и свакодневне обавезе непрестано траже нашу пажњу.
Свети Стефан Синаит показује потпуно другачији пут. Његов живот нас подсећа да човек не постаје бољи тако што ће више говорити или бити више присутан пред људима, већ тако што ће више времена проводити пред Богом.
Његових четрдесет година у пустињи можда делују недостижно, али његова порука није резервисана само за монахе. Свако од нас може пронаћи неколико минута тишине током дана, угасити буку света и искрено разговарати са Богом. Управо у тој тишини често почиње оно што највише недостаје савременом човеку – мир.
Молитвено сећање
Име Светог Стефана Синаита можда није међу најпознатијима у православном свету, али његов живот остаје снажно сведочанство да се светост не мери славом међу људима, већ верношћу Богу.
Четрдесет година молитве, покајања и смирења оставили су траг који траје вековима. Зато се и данас његово име са поштовањем изговара међу светитељима Православне Цркве, а његово тихо подвижништво остаје позив свакоме од нас да макар на тренутак застанемо, утишамо сопствено срце и сетимо се да је пут ка Богу често управо пут тишине, покајања и љубави.
Нека молитве Светог Стефана Синаита буду свима нама на помоћ и спасење. Амен.
Свети Стефан Синаит празнује се 13. јула по новом календару (30. јуна по старом, јулијанском календару).
Тропар Светом Стефану Синаиту (српском) – глас 8 (старословенски):
Слез твоих теченьми пустыни безплодное возделал еси,
и иже из глубины воздыханьми во сто трудов уплодоносил еси,
и был еси светильник вселенней,
сияя чудесы,
Стефане, отче наш,
моли Христа Бога
спастися душам нашим.
Тропар Светом Стефану Синаиту (српском) – глас 8 (српски):
Потоцима твојих суза бесплодну пустињу си обрађивао,
и уздасима из дубине душе плодове својих подвига умножио си стоструко.
Био си светилник васељене,
сијајући својим чудесима,
оче наш Стефане.
Моли Христа Бога да спасе душе наше.
Креирање и обрада фотографија: @ивијанартс
