Sveti prepodobnomučenik Hariton Kosovski

„Primili smo te ovde kao iskušenika, sada te primamo kao mučenika.“ – episkop raško-prizrenski Artemije.

Svedočanstvo vere u vremenu mraka

Istorija jednog naroda ne čuva samo imena vladara, vojskovođa i državnika. Mnogo češće, njen najdublji pečat ostavljaju oni tihi ljudi koji su u trenucima velikih iskušenja ostali verni Bogu, istini i svom pozivu. Njihova imena ne žive zbog moći koju su imali, već zbog žrtve koju su podneli. Njihov život postaje svedočanstvo vere, a njihovo stradanje zavet budućim pokolenjima.

Među takvima posebno mesto zauzima monah Hariton Lukić, poznat kao Sveti prepodobnomučenik Hariton Kosovski. Njegov život i stradanje ostali su duboko utkani u noviju istoriju Kosova i Metohije, kao jedno od najpotresnijih svedočanstava vremena u kojem su se pred ljudima našli izbori između straha i vere, bekstva i ostanka, ćutanja i svedočenja.

U leto 1999. godine, dok je Kosovo i Metohija prolazilo kroz jedan od najtežih perioda svoje novije istorije, monah Hariton služio je u manastiru Sveti Arhangeli kod Prizrena. Kao i mnogi monasi kroz vekove, nije nosio oružje niti je predstavljao pretnju bilo kome. Njegovo služenje bilo je posvećeno molitvi, Bogu i ljudima.

Međutim, upravo u danima kada su mnogi očekivali kraj stradanja i povratak mira, započela je njegova golgota. Otmica, mučenje i mučenička smrt oca Haritona postali su simbol stradanja srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, ali i svedočanstvo da vera može ostati nepokolebljiva čak i onda kada se čovek suoči sa najvećim zlom koje drugi ljudi mogu naneti.

Zbog toga se ime oca Haritona danas ne pominje samo kao ime jednog postradalog monaha. Ono se izgovara sa poštovanjem kao ime mučenika koji je svojim životom i stradanjem ostavio trag koji vreme nije uspelo da izbriše.

Put monaha koji je tražio Boga

Hariton Lukić rođen je 1960. godine kao Radoslav Lukić. Nakon što je izabrao put monaškog života, na monašenju je dobio ime Hariton. Od tog trenutka njegov život bio je posvećen Bogu, molitvi i služenju Crkvi. Kao monah Hariton bio je poznat po svojoj skromnosti, veri i predanosti ljudima kojima je pomagao. Nije nosio oružje, nije učestvovao u sukobima i nije predstavljao pretnju bilo kome. Njegovo oružje bili su molitva, krst i vera.

Svoju monašku službu obavljao je na Kosovu i Metohiji, prostoru na kojem vekovima stoje neke od najznačajnijih svetinja Srpske pravoslavne crkve. Manastiri ovog područja nisu samo mesta molitve, već i čuvari duhovnog, kulturnog i istorijskog nasleđa srpskog naroda. Zbog toga su u vremenima političkih i nacionalnih sukoba često bili izloženi pritiscima, napadima i razaranjima.

U takvim okolnostima otac Hariton ostao je veran svom pozivu. Nije napustio Prizren niti manastir Svetih Arhangela kada su se nad Kosovom i Metohijom nadvijali dani neizvesnosti. Kao i mnogi drugi, verovao je da će dolazak međunarodnih snaga označiti kraj nasilja i početak bezbednijeg života za sve stanovnike pokrajine.

Međutim, događaji koji su usledili pokazali su da se stradanje srpskog naroda i njegove svetinje tada nije završilo. Naprotiv, za mnoge je tek počinjalo. Među njima bio je i monah Hariton, čija će sudbina postati jedno od najpotresnijih svedočanstava posleratnog nasilja na Kosovu i Metohiji.

Otmica usred dana

Dana 15. juna 1999. godine, u centru Prizrena, ispred Doma JNA, monah Hariton je otet. Prema svedočenjima koja su kasnije dospela do Eparhije raško-prizrenske, otmicu su izvršili albanski ekstremisti.

Posebnu težinu ovom događaju daje činjenica da se sve dogodilo u prisustvu međunarodnih snaga koje su tih dana preuzimale kontrolu nad područjem. Prema dostupnim svedočenjima, nemački novinar koji je tada boravio u Prizrenu sa jedinicama KFOR-a video je i fotografisao sam čin otmice.

Toga dana nije nestao samo otac Hariton. Prema navodima iz tog perioda, oteto je još više srpskih civila. Grad je bio zahvaćen haosom, strahom i bezakonjem. Mnogi ljudi nestajali su bez traga, a porodice su ostajale bez odgovora.

Za monaha Haritona počeo je put stradanja o kojem će se istina saznati tek mnogo kasnije.

Nakon otmice oca Haritona zavladala je teška i bolna neizvesnost. Dani su prolazili bez ikakvih vesti, a nada i strah smenjivali su se u srcima njegove sabraće, porodice i svih koji su ga poznavali.

U takvim trenucima vreme ne protiče kao obično. Svaki novi dan donosi isto pitanje i istu nadu da će se pojaviti bilo kakav trag, bilo kakva vest koja bi razbila tišinu.

Bratstvo manastira molilo se za njegov povratak. Njegovo ime pominjalo se u molitvama, a nada da je živ nije gasnula uprkos sve mračnijim vestima koje su tih dana stizale iz Prizrena i sa Kosova i Metohije.

Za one koji čekaju svog bližnjeg nema težeg iskušenja od neizvesnosti. Dok postoji nada, srce odbija da prihvati najgore. Tako je bilo i sa ocem Haritonom.

Meseci su prolazili u iščekivanju, molitvi i nadi da će se vrata manastira ponovo otvoriti i da će se među braću vratiti njihov sabrat. Međutim, Gospod je za njega pripremio drugačiji put – put stradanja kojim su kroz vekove hodili mnogi mučenici Hristovi.

Otkriće masovne grobnice

Odgovor na pitanje o sudbini oca Haritona stigao je tek u avgustu 2000. godine.

Prilikom otkrivanja jedne od masovnih grobnica u Prizrenu, predstavnici Eparhije raško-prizrenske pozvani su da među pronađenim posmrtnim ostacima pokušaju da prepoznaju nestale. Među telima ubijenih Srba nalazio se i monah Hariton.

Težak i bolan zadatak identifikacije pripao je njegovoj sabraći. Među masakriranim žrtvama trebalo je pronaći čoveka sa kojim su delili molitvu, iskušenja i godine monaškog života.

Prizor koji ih je dočekao bio je potresan. Telo oca Haritona pronađeno je u njegovoj monaškoj mantiji, a uz njega su se nalazili lični dokumenti i brojanica koju je nosio za života.

Nalazi veštaka govorili su o stradanju koje prevazilazi ljudske reči. Na njegovom telu bili su vidljivi tragovi teškog mučenja i svirepog nasilja. Međutim, najstrašnija istina bila je da glava oca Haritona nikada nije pronađena.

Njegovi zemni ostaci pronađeni su, ali jedan deo njega do danas nije vraćen niti dostojno sahranjen. Ta rana ostala je otvorena ne samo za njegovu porodicu i sabraću, već i za sve one koji u njegovom stradanju vide stradanje čitavog jednog naroda u danima kada su pravda, zakon i ljudskost bili nemoćni pred mržnjom.

Kada pravda izostane

Dokazi o stradanju oca Haritona, nalazi veštaka i svedočenja o njegovoj otmici dostavljeni su međunarodnim institucijama koje su bile dužne da istraže ovaj zločin i pronađu odgovorne.

Međutim, godine su prolazile, a odgovori nisu stizali.

Oni koji su oduzeli život monahu Haritonu nikada nisu odgovarali za svoje delo. Njegova sabraća, porodica i svi koji su ga poznavali ostali su da nose teret pitanja na koje do danas nije dat odgovor.

Ali postoje istine koje ne mogu biti sakrivene ćutanjem, niti zatrpane protokom vremena.

Zločin bez kazne ne prestaje da bude zločin. Nepravda bez presude ne prestaje da bude nepravda.

Zato je važno da se ime oca Haritona ne prepusti zaboravu. Ne zbog osude drugih, već zbog poštovanja prema istini. Ne zbog raspirivanja starih rana, već zbog dužnosti da se sećamo onih koji više ne mogu govoriti u svoje ime.

Jer čovek umire dva puta – prvi put kada napusti ovaj svet, a drugi put kada njegovo ime bude zaboravljeno.

Dok god se pominje stradanje oca Haritona, dok god se za njega uznosi molitva i pali sveća, njegovo svedočanstvo ostaje živo među nama.

Od iskušenika do mučenika

Posmrtni ostaci oca Haritona vraćeni su u manastir Crna Reka, mesto gde je godinama ranije načinio prve korake svog monaškog puta. Tamo gde je kao iskušenik učio smirenju, poslušanju i molitvi, vratio se kao svedok vere i stradanja.

Sudbina je htela da se njegov zemaljski put završi upravo tamo gde je njegov duhovni put počeo.

Pred bratstvom koje ga je nekada primilo kao tihog monaha željnog služenja Bogu, ležali su posmrtni ostaci čoveka koji je prošao kroz stradanje kakvo malo ko može i da zamisli. Nije se vratio svojim korakom, nije se vratio živ među svoju braću, ali se vratio ovenčan mučeničkim vencem.

Na njegovom oproštaju, tadašnji episkop raško-prizrenski Artemije izgovorio je reči koje su ostale da odjekuju kroz godine:

„Primili smo te ovde kao iskušenika, sada te primamo kao mučenika.“

U toj rečenici stao je čitav život oca Haritona.

Nije za sobom ostavio bogatstvo, niti je tražio slavu među ljudima. Nije gradio karijeru, niti težio zemaljskim priznanjima. Ostavio je nešto mnogo vrednije – primer nepokolebljive vere, vernosti svom pozivu i dostojanstva koje nije izgubio ni pred stradanjem.

Zato se ime oca Haritona danas ne pominje samo kao ime jednog postradalog monaha. Ono se pominje kao ime čoveka koji je ostao veran Hristu do kraja i koji je svojim stradanjem postao deo onog neprekinutog niza mučenika čija žrtva nadživljava vreme, politiku i ljudsku zaboravnost.

Zašto je važno da ga pamtimo

Vreme u kojem živimo brzo briše sećanja. Ljudi zaboravljaju događaje, imena i sudbine. Ono što je juče potresalo čitav narod danas se često pominje tek u ponekoj godišnjici i tihom sećanju onih koji nisu zaboravili.

Ali Crkva ne zaboravlja svoje stradalnike.

Ona ih ne pamti zbog njihove smrti, već zbog njihove vere. Ne zbog načina na koji su postradali, već zbog načina na koji su živeli i onoga što su svojim stradanjem posvedočili.

Sećanje na oca Haritona nije poziv na mržnju, niti na osvetu. To je poziv na istinu, na molitvu i na vernost onim vrednostima za koje su naši preci vekovima živeli i stradali.

Njegovo mučeništvo podseća nas na teško vreme u kojem su mnogi nevini postradali zbog svoje vere, pripadnosti svom narodu i vernosti svojim svetinjama.

Otac Hariton nije ostavio iza sebe velike knjige niti znamenita dela po kojima bi ga svet pamtio. Ostavio je nešto mnogo veće. Ostavio je primer vere koja nije ustuknula pred strahom, primer monaha koji nije napustio svoj krst i primer čoveka koji je ostao veran Hristu do kraja.

Njegovi mučitelji ostali su skriveni u tami svojih dela, ali ime oca Haritona ostalo je zapisano među onima koji su svojim stradanjem posvedočili Jevanđelje.

Zato danas ne stojimo pred uspomenom na jednog tragično nastradalog čoveka. Stojimo pred svedočanstvom vere, pred životom koji je postao žrtva, a žrtva koja je postala zavet.

Dok god se bude služila molitva za postradale, dok god budu zvonila zvona naših svetinja i dok god bude onih koji pamte, ime oca Haritona neće biti zaboravljeno.

Neka nas molitve Svetog Haritona Kosovskog ukrepljuju u veri i istrajnosti.

Sveti prepodobnomučenik Hariton Kosovski praznuje se 15. juna, na dan svog stradanja 1999. godine, kada ga se verni sećaju kao monaha koji je život položio za Hrista i veru pravoslavnu.

Tropar Svetom Haritonu Kosovskom, glas 1:

Raduj se slavna Hristova Crkvo, ukliknite i pojte Nebesa, veselite se prepodobni i likujte mučenici, jer stekoste nebeskog sažitelja, prepodobnog monaha i svetog mučenika Haritona Kosovskog, predivnog Hristovog stradalca, koji se moli za duše naše.

Kondak Svetom Haritonu Kosovskom, glas 8:

Danas Crkva slavi Hristovog vojnika, svetog Haritona novog mučenika, što za Hristom pođe i krst svoj ponese i za Hrista Boga glavu svoju dade. Toga radi verni uzveličajmo Hrista Boga našega koji u svakom naraštaju ima svedoke Svoje i molitvama njihovim rodu hrišćanskom milost daruje.