Свети преподобномученик Харитон Косовски

Latinica| Ћирилица

„Примили смо те овде као искушеника, сада те примамо као мученика.“ – епископ рашко-призренски Артемије.

Сведочанство вере у времену мрака

Историја једног народа не чува само имена владара, војсковођа и државника. Много чешће, њен најдубљи печат остављају они тихи људи који су у тренуцима великих искушења остали верни Богу, истини и свом позиву. Њихова имена не живе због моћи коју су имали, већ због жртве коју су поднели. Њихов живот постаје сведочанство вере, а њихово страдање завет будућим поколењима.

Међу таквима посебно место заузима монах Харитон Лукић, познат као Свети преподобномученик Харитон Косовски. Његов живот и страдање остали су дубоко уткани у новију историју Косова и Метохије, као једно од најпотреснијих сведочанстава времена у којем су се пред људима нашли избори између страха и вере, бекства и останка, ћутања и сведочења.

У лето 1999. године, док је Косово и Метохија пролазило кроз један од најтежих периода своје новије историје, монах Харитон служио је у манастиру Свети Архангели код Призрена. Као и многи монаси кроз векове, није носио оружје нити је представљао претњу било коме. Његово служење било је посвећено молитви, Богу и људима.

Међутим, управо у данима када су многи очекивали крај страдања и повратак мира, започела је његова голгота. Отмица, мучење и мученичка смрт оца Харитона постали су симбол страдања српског народа на Косову и Метохији, али и сведочанство да вера може остати непоколебљива чак и онда када се човек суочи са највећим злом које други људи могу нанети.

Због тога се име оца Харитона данас не помиње само као име једног пострадалог монаха. Оно се изговара са поштовањем као име мученика који је својим животом и страдањем оставио траг који време није успело да избрише.

Пут монаха који је тражио Бога

Харитон Лукић рођен је 1960. године као Радослав Лукић. Након што је изабрао пут монашког живота, на монашењу је добио име Харитон. Од тог тренутка његов живот био је посвећен Богу, молитви и служењу Цркви. Као монах Харитон био је познат по својој скромности, вери и преданости људима којима је помагао. Није носио оружје, није учествовао у сукобима и није представљао претњу било коме. Његово оружје били су молитва, крст и вера.

Своју монашку службу обављао је на Косову и Метохији, простору на којем вековима стоје неке од најзначајнијих светиња Српске православне цркве. Манастири овог подручја нису само места молитве, већ и чувари духовног, културног и историјског наслеђа српског народа. Због тога су у временима политичких и националних сукоба често били изложени притисцима, нападима и разарањима.

У таквим околностима отац Харитон остао је веран свом позиву. Није напустио Призрен нити манастир Светих Архангела када су се над Косовом и Метохијом надвијали дани неизвесности. Као и многи други, веровао је да ће долазак међународних снага означити крај насиља и почетак безбеднијег живота за све становнике покрајине.

Међутим, догађаји који су уследили показали су да се страдање српског народа и његове светиње тада није завршило. Напротив, за многе је тек почињало. Међу њима био је и монах Харитон, чија ће судбина постати једно од најпотреснијих сведочанстава послератног насиља на Косову и Метохији.

Отмица усред дана

Дана 15. јуна 1999. године, у центру Призрена, испред Дома ЈНА, монах Харитон је отет. Према сведочењима која су касније доспела до Епархије рашко-призренске, отмицу су извршили албански екстремисти.

Посебну тежину овом догађају даје чињеница да се све догодило у присуству међународних снага које су тих дана преузимале контролу над подручјем. Према доступним сведочењима, немачки новинар који је тада боравио у Призрену са јединицама КФОР-а видео је и фотографисао сам чин отмице.

Тога дана није нестао само отац Харитон. Према наводима из тог периода, отето је још више српских цивила. Град је био захваћен хаосом, страхом и безакоњем. Многи људи нестајали су без трага, а породице су остајале без одговора.

За монаха Харитона почео је пут страдања о којем ће се истина сазнати тек много касније.

Након отмице оца Харитона завладала је тешка и болна неизвесност. Дани су пролазили без икаквих вести, а нада и страх смењивали су се у срцима његове сабраће, породице и свих који су га познавали.

У таквим тренуцима време не протиче као обично. Сваки нови дан доноси исто питање и исту наду да ће се појавити било какав траг, било каква вест која би разбила тишину.

Братство манастира молило се за његов повратак. Његово име помињало се у молитвама, а нада да је жив није гаснула упркос све мрачнијим вестима које су тих дана стизале из Призрена и са Косова и Метохије.

За оне који чекају свог ближњег нема тежег искушења од неизвесности. Док постоји нада, срце одбија да прихвати најгоре. Тако је било и са оцем Харитоном.

Месеци су пролазили у ишчекивању, молитви и нади да ће се врата манастира поново отворити и да ће се међу браћу вратити њихов сабрат. Међутим, Господ је за њега припремио другачији пут – пут страдања којим су кроз векове ходили многи мученици Христови.

Откриће масовне гробнице

Одговор на питање о судбини оца Харитона стигао је тек у августу 2000. године.

Приликом откривања једне од масовних гробница у Призрену, представници Епархије рашко-призренске позвани су да међу пронађеним посмртним остацима покушају да препознају нестале. Међу телима убијених Срба налазио се и монах Харитон.

Тежак и болан задатак идентификације припао је његовој сабраћи. Међу масакрираним жртвама требало је пронаћи човека са којим су делили молитву, искушења и године монашког живота.

Призор који их је дочекао био је потресан. Тело оца Харитона пронађено је у његовој монашкој мантији, а уз њега су се налазили лични документи и бројаница коју је носио за живота.

Налази вештака говорили су о страдању које превазилази људске речи. На његовом телу били су видљиви трагови тешког мучења и свирепог насиља. Међутим, најстрашнија истина била је да глава оца Харитона никада није пронађена.

Његови земни остаци пронађени су, али један део њега до данас није враћен нити достојно сахрањен. Та рана остала је отворена не само за његову породицу и сабраћу, већ и за све оне који у његовом страдању виде страдање читавог једног народа у данима када су правда, закон и људскост били немоћни пред мржњом.

Када правда изостане

Докази о страдању оца Харитона, налази вештака и сведочења о његовој отмици достављени су међународним институцијама које су биле дужне да истраже овај злочин и пронађу одговорне.

Међутим, године су пролазиле, а одговори нису стизали.

Они који су одузели живот монаху Харитону никада нису одговарали за своје дело. Његова сабраћа, породица и сви који су га познавали остали су да носе терет питања на које до данас није дат одговор.

Али постоје истине које не могу бити сакривене ћутањем, нити затрпане протоком времена.

Злочин без казне не престаје да буде злочин. Неправда без пресуде не престаје да буде неправда.

Зато је важно да се име оца Харитона не препусти забораву. Не због осуде других, већ због поштовања према истини. Не због распиривања старих рана, већ због дужности да се сећамо оних који више не могу говорити у своје име.

Јер човек умире два пута – први пут када напусти овај свет, а други пут када његово име буде заборављено.

Док год се помиње страдање оца Харитона, док год се за њега узноси молитва и пали свећа, његово сведочанство остаје живо међу нама.

Од искушеника до мученика

Посмртни остаци оца Харитона враћени су у манастир Црна Река, место где је годинама раније начинио прве кораке свог монашког пута. Тамо где је као искушеник учио смирењу, послушању и молитви, вратио се као сведок вере и страдања.

Судбина је хтела да се његов земаљски пут заврши управо тамо где је његов духовни пут почео.

Пред братством које га је некада примило као тихог монаха жељног служења Богу, лежали су посмртни остаци човека који је прошао кроз страдање какво мало ко може и да замисли. Није се вратио својим кораком, није се вратио жив међу своју браћу, али се вратио овенчан мученичким венцем.

На његовом опроштају, тадашњи епископ рашко-призренски Артемије изговорио је речи које су остале да одјекују кроз године:

„Примили смо те овде као искушеника, сада те примамо као мученика.“

У тој реченици стао је читав живот оца Харитона.

Није за собом оставио богатство, нити је тражио славу међу људима. Није градио каријеру, нити тежио земаљским признањима. Оставио је нешто много вредније – пример непоколебљиве вере, верности свом позиву и достојанства које није изгубио ни пред страдањем.

Зато се име оца Харитона данас не помиње само као име једног пострадалог монаха. Оно се помиње као име човека који је остао веран Христу до краја и који је својим страдањем постао део оног непрекинутог низа мученика чија жртва наџивљава време, политику и људску заборавност.

Зашто је важно да га памтимо

Време у којем живимо брзо брише сећања. Људи заборављају догађаје, имена и судбине. Оно што је јуче потресало читав народ данас се често помиње тек у понекој годишњици и тихом сећању оних који нису заборавили.

Али Црква не заборавља своје страдалнике.

Она их не памти због њихове смрти, већ због њихове вере. Не због начина на који су пострадали, већ због начина на који су живели и онога што су својим страдањем посведочили.

Сећање на оца Харитона није позив на мржњу, нити на освету. То је позив на истину, на молитву и на верност оним вредностима за које су наши преци вековима живели и страдали.

Његово мучеништво подсећа нас на тешко време у којем су многи невини пострадали због своје вере, припадности свом народу и верности својим светињама.

Отац Харитон није оставио иза себе велике књиге нити знаменита дела по којима би га свет памтио. Оставио је нешто много веће. Оставио је пример вере која није устукнула пред страхом, пример монаха који није напустио свој крст и пример човека који је остао веран Христу до краја.

Његови мучитељи остали су скривени у тами својих дела, али име оца Харитона остало је записано међу онима који су својим страдањем посведочили Јеванђеље.

Зато данас не стојимо пред успоменом на једног трагично настрадалог човека. Стојимо пред сведочанством вере, пред животом који је постао жртва, а жртва која је постала завет.

Док год се буде служила молитва за пострадале, док год буду звонила звона наших светиња и док год буде оних који памте, име оца Харитона неће бити заборављено.

Нека нас молитве Светог Харитона Косовског укрепљују у вери и истрајности.

Свети преподобномученик Харитон Косовски празнује се 15. јуна, на дан свог страдања 1999. године, када га се верни сећају као монаха који је живот положио за Христа и веру православну.

Тропар Светом Харитону Косовском, глас 1:

Радуј се славна Христова Цркво, укликните и појте Небеса, веселите се преподобни и ликујте мученици, јер стекосте небеског сажитеља, преподобног монаха и светог мученика Харитона Косовског, предивног Христовог страдалца, који се моли за душе наше.

Кондак Светом Харитону Косовском, глас 8:

Данас Црква слави Христовог војника, светог Харитона новог мученика, што за Христом пође и крст свој понесе и за Христа Бога главу своју даде. Тога ради верни узвеличајмо Христа Бога нашега који у сваком нараштају има сведоке Своје и молитвама њиховим роду хришћанском милост дарује.

Професинална обрада и рестаурација фотографија: @ивијанартс