Sveti Luka Krimski – dokaz da nauka i vera nisu neprijatelji

Episkop, hirurg, naučnik, pronalazač i ispovednik vere koji je spojio medicinu i hrišćanstvo u jednom životu.

Latinica | Ћирилица

U istoriji pravoslavlja postoje svetitelji koji su ostavili trag svojim podvizima, ispovedništvom ili mučeništvom. Postoje i oni koji su svojim delima promenili tok nauke, medicine ili društva. Međutim, veoma je malo ljudi u kojima su se na tako jedinstven način spojili naučna genijalnost, lekarska požrtvovanost, duboka vera i nepokolebljiva hrabrost kao u ličnosti Svetog Luke Krimskog.

Lekar u službi čoveka

Njegovo svetovno ime bilo je Valentin Feliksovič Vojno-Jasenjecki. Rođen je 1877. godine u Kerču, na prostoru tadašnje Ruske imperije. Još kao mlad pokazivao je izuzetnu inteligenciju i sklonost ka umetnosti i nauci. Iako je u jednom periodu razmišljao da postane slikar, životni put ga je odveo ka medicini, gde će ostvariti rezultate koji će ga svrstati među najznačajnije hirurge svog vremena.

Od samog početka lekarskog rada nije birao lagan put. Dok su mnogi težili velikim gradovima i uglednim klinikama, Valentin je odlazio tamo gde je pomoć bila najpotrebnija. Radio je među siromašnima, lečio ljude u udaljenim krajevima i često operisao u uslovima koji bi danas bili nezamislivi. Za njega medicina nije bila profesija već služenje čoveku.

Njegov naučni doprinos medicini bio je izuzetan. Posebno se istakao u oblasti lokalne i regionalne anestezije, a njegova istraživanja i stručni radovi korišćeni su decenijama nakon njihovog nastanka. Napisao je više značajnih medicinskih dela, među kojima se posebno izdvaja knjiga „Ogledi gnojne hirurgije“, koja je postala nezaobilazna literatura za generacije lekara. Njegovi radovi nastajali su ne samo u mirnim akademskim uslovima već i tokom ratova, progona i zatvorskih dana.

Ipak, ono što Svetog Luku izdvaja od mnogih velikih naučnika jeste činjenica da nikada nije odvojio nauku od vere. U vremenu kada se često pokušava predstaviti da između hrišćanstva i nauke postoji sukob, njegov život predstavlja snažan dokaz suprotnog. Kao vrhunski hirurg i naučnik, on nije smatrao da vera sputava znanje. Naprotiv, verovao je da svako istinsko naučno traganje vodi ka dubljem razumevanju Božijeg stvaranja.

Episkop u vremenu bezbožništva

Posle smrti svoje supruge Ane Vasiljevne, koja je preminula od tuberkuloze 1919. godine, ostao je sam sa četvoro dece. Bio je to jedan od najtežih trenutaka njegovog života. Iako je učinio sve što je bilo u njegovoj moći da je spase, bolest je bila jača. Ovaj gubitak ostavio je dubok trag u njegovom srcu, ali ga nije slomio. Naprotiv, kroz ličnu bol još snažnije se okrenuo služenju Bogu i bližnjima.

Nedugo potom primio je monaštvo i dobio ime Luka, po svetom apostolu i jevanđelisti Luki, koji se i sam smatra zaštitnikom lekara. Kasnije je postao episkop Ruske pravoslavne crkve, nastavljajući da istovremeno služi kao arhijerej i hirurg.

Njegovo episkopsko služenje poklopilo se sa jednim od najmračnijih perioda ruske istorije. Posle Oktobarske revolucije i dolaska bezbožne komunističke vlasti započeo je sistematski progon Crkve. Hiljade sveštenika, monaha i vernika završavali su u zatvorima, logorima ili pred streljačkim vodovima.

Među njima našao se i episkop Luka.

Bio je više puta hapšen, saslušavan, proganjan i proterivan u udaljene delove Sibira. Godine je proveo u izuzetno teškim uslovima sovjetskih logora i izgnanstva. Međutim, ni zatvor, ni glad, ni hladnoća nisu uspeli da ga nateraju da se odrekne Hrista.

Hirurg koji je spasavao živote

Ono što posebno zadivljuje jeste činjenica da ni tokom progona nije prestajao da leči ljude. Operisao je gde god je mogao. Nekada u improvizovanim bolnicama, nekada bez adekvatnih instrumenata, a nekada pod stalnim nadzorom vlasti koje su ga smatrale neprijateljem režima.

Svedoci tog vremena govorili su da je često pre operacije pravio znak krsta i molio se za bolesnika. Za njega uspeh operacije nije zavisio samo od znanja i veštine već i od Božije pomoći. Njegovi pacijenti dolazili su iz svih slojeva društva. Nije pitao za političko opredeljenje, poreklo ili status. Pred njim je bio čovek kojem je potrebna pomoć.

Tokom Drugog svetskog rata njegova stručnost postala je toliko značajna da su čak i sovjetske vlasti, koje su ga ranije progonile, morale da priznaju njegovu vrednost. Hiljade ranjenika spaseno je zahvaljujući njegovim sposobnostima i ogromnom iskustvu.

Posle rata nastavio je da služi kao arhiepiskop Simferopolja i Krima. Narod ga je već za života smatrao posebnim čovekom. Mnogi su dolazili po savet, utehu i molitvu. Njegova jednostavnost, ljubav prema ljudima i nesebično služenje ostavili su dubok trag među vernicima.

Čuda i svedočanstva nakon upokojenja

Sveti Luka se upokojio 11. juna 1961. godine. Međutim, njegov uticaj nije prestao njegovim odlaskom iz ovog sveta. Naprotiv, poštovanje prema njemu nastavilo je da raste širom pravoslavnog sveta.

Brojna svedočenja govore o uslišanim molitvama i pomoći koju su vernici dobijali obraćajući mu se. Posebno je poznat kao zaštitnik lekara, hirurga i svih koji se bore sa teškim bolestima.

Jedna od najpoznatijih priča vezanih za njegovo posmrtno zastupništvo govori o dečaku iz Grčke koji je hitno prebačen u specijalizovani medicinski centar u Nemačkoj radi izuzetno složene operacije. Nakon višesatnog zahvata, iznenađeni hirurzi obratili su se pratnji dečaka sa pitanjem zašto su pacijenta doveli kod njih kada već imaju tako vrhunskog stručnjaka.

Kada su ih upitali na koga misle, lekari su opisali starijeg čoveka sa sedom bradom i mantilom starog kroja koji je tokom operacije davao ključne savete i usmeravao tok zahvata. Uvereni da je reč o jednom od prisutnih specijalista, bili su iznenađeni kada su saznali da takva osoba nije bila deo medicinskog tima.

Prema svedočenju koje je kasnije preneto, u operacionom protokolu među imenima hirurga navodno se nalazio rukom dopisan potpis: „Arhiepiskop Luka“.

Ovakva svedočenja Crkva posmatra sa poštovanjem, ali i sa oprezom. Njihova najveća vrednost nije u senzacionalizmu već u veri ljudi koji su kroz takve događaje prepoznali pomoć Božiju i zastupništvo Njegovih svetih.

Nasleđe Svetog Luke Krimskog

Život Svetog Luke Krimskog ostaje snažna poruka i našem vremenu. U svetu koji često pokušava da suprotstavi veru i nauku, njegov primer pokazuje da istina ne može biti podeljena. Čovek može biti vrhunski naučnik i iskren vernik. Može posedovati veliko znanje i istovremeno duboku smirenost pred Bogom.

Njegov život svedoči da prava veličina ne dolazi iz titula, priznanja ili moći, već iz spremnosti da svoje darove stavimo u službu drugih. Zato Sveti Luka Krimski i danas ostaje jedan od najvoljenijih svetitelja pravoslavnog sveta, lekar tela, pastir duša i nepokolebljivi svedok Hristove ljubavi.

Sveti Luka Krimski molitveno se proslavlja 11. juna, kada se verni sećaju njegovog života, podviga, stradanja i služenja Bogu i bližnjima.

Tropar Svetom Luki Krimskom – Glas 4

Crkvenoslovenski:
Pravilo verы i obraz krotosti,
vozderžaniя učitelя яvi tя stadu tvoemu,
яže veщeй istina.
Sego radi stяžal esi smireniem vыsokaя,
niщetoю bogataя,
otče svящennoispovedniče Luko,
moli Hrista Boga,
spastisя dušam našim.

Prevod na srpski:
Kao pravilo vere i primer krotosti,
učitelja uzdržanja pokaza te stadu tvome istina stvari.
Radi toga stekao si smirenjem visinu,
a siromaštvom duhovna bogatstva.
Oče sveštenoispovedniče Luka,
moli Hrista Boga
da se spasu duše naše.