Sveti Petar i Fevronija Muromski – uzor hrišćanske porodice, ljubavi i vernosti

U vremenu kada se o ljubavi govori više nego ikada, a istinske ljubavi kao da je sve manje, život Svetih Petra i Fevronije Muromskih predstavlja snažan podsetnik na ono što brak zaista jeste. Danas se ljubav često poistovećuje sa prolaznim osećanjima, privlačnošću ili zajedničkim interesima. Međutim, hrišćanska ljubav nikada nije bila zasnovana samo na emocijama. Ona je podvig, svakodnevno odricanje od sebičnosti, spremnost da se oprosti, razume, istrpi i ostane veran drugome čak i onda kada dođu najveća iskušenja.

Upravo zato Pravoslavna crkva vekovima sa posebnim poštovanjem proslavlja Svetog Petra i Svetu Fevroniju. Njihov život nije bio ispunjen velikim ratovima, osvajanjem novih teritorija ili slavom ovoga sveta. Njihova najveća pobeda bila je mnogo veća od svake zemaljske pobede – uspeli su da sačuvaju ljubav, vernost i veru u Boga tokom čitavog života. Zbog toga ih danas milioni pravoslavnih hrišćana smatraju zaštitnicima porodice, supružničke ljubavi i bračne vernosti.

Njihovo žitije nije bajka niti romantična priča u kojoj se sve završava srećno bez ikakvih prepreka. Naprotiv, ono govori o bolesti, patnji, iskušenjima, poniženju, odbacivanju, progonstvu i mnogim teškim odlukama koje su morali da donesu. Upravo zato njihov život ostaje blizak svakom čoveku koji se danas bori da sačuva svoju porodicu, brak i mir u domu.

Kroz vekove su mnogi dolazili pred njihove svete mošti moleći se za mir među supružnicima, za dar potomstva, za isceljenje porodičnih odnosa ili za snagu da opstanu u iskušenjima. I danas se njihovim molitvama obraćaju hiljade vernika širom sveta, verujući da Bog preko svojih ugodnika daje utehu svima koji iskreno traže Njegovu pomoć.

Sveti Petar – knez koji je upoznao sopstvenu nemoć

Pre nego što će postati poznat kao jedan od najvećih uzora hrišćanskog braka, Petar je bio knez Muroma. Bio je plemić, čovek visokog položaja i velike odgovornosti. Kao i mnogi vladari svog vremena, odrastao je u okruženju koje je podrazumevalo čast, dužnost i zaštitu naroda. Ipak, nijedan čovek, ma koliko bio moćan, ne može pobeći od trenutka kada shvati koliko je zapravo nemoćan bez Božje pomoći.

Crkveno predanje govori da je u to vreme zla sila, predstavljena u liku zmije, unosila nemir u kneževski dom. Zmija u hrišćanskoj simbolici nije samo obična životinja, već slika greha, prevare i đavolskog delovanja koje pokušava da razori čoveka i porodicu. Petar je odlučio da stane na put tom zlu i nakon teške borbe uspeo je da ubije zmiju. Međutim, prilikom borbe njena otrovna krv poprskala je njegovo telo.

Ubrzo nakon toga razboleo se od teške i neizlečive bolesti kože. Njegovo telo bilo je prekriveno bolnim ranama koje niko nije mogao da izleči. Pozivani su najbolji lekari toga vremena, korišćeni su različiti lekovi i pokušavane brojne metode lečenja, ali ništa nije pomagalo. Što su više pokušavali da pronađu lek, bolest je postajala sve teža.

Za čoveka koji je do tada bio naviknut da donosi odluke i upravlja drugima, ovo je bio trenutak velikog smirenja. Bog često dopušta da čovek ostane bez oslonca u sopstvenu snagu kako bi naučio da se osloni na Njega. Tek kada nestane ljudska sigurnost, čovek počinje da razume koliko mu je potrebna Božija milost.

Petar je tada prvi put shvatio da kneževska titula, bogatstvo i ugled ne mogu izlečiti ni jednu jedinu ranu ako Bog ne blagoslovi čovekov trud. Bolest koja ga je zadesila nije bila samo telesko stradanje. Ona je postala početak njegovog unutrašnjeg preobražaja.

Susret sa Fevronijom

Dok su kneževi iz okolnih oblasti nudili pomoć svojih lekara, glas o jednoj neobičnoj devojci polako se širio među narodom. U jednom selu živela je Fevronija, ćerka skromnog pčelara. Nije pripadala plemstvu niti je posedovala bilo kakvo bogatstvo koje bi privlačilo pažnju ljudi. Ipak, svi koji su je poznavali govorili su o njenoj izuzetnoj mudrosti, dubokoj veri i smirenosti.

Još od mladosti odlikovala se razboritošću kakva se retko sreće. Znala je lekovita svojstva mnogih biljaka, ali su ljudi još više cenili njenu sposobnost da svakoga sasluša, uteši i posavetuje. Nije govorila mnogo, ali je svaka njena reč bila promišljena. U njenom ponašanju nije bilo gordosti, želje za slavom niti potrebe da se pred drugima pokazuje kao posebna. Upravo zbog toga narod ju je poštovao i pre nego što će njeno ime postati poznato širom Rusije.

Kada je Petar čuo za nju, odlučio je da pošalje ljude kako bi je zamolili za pomoć. Fevronija je pristala da primi kneza, ali je od samog početka pokazala da pred njom svi ljudi imaju istu vrednost. Nije gledala njegov položaj niti bogatstvo. Pred njom nije stajao knez, već čovek koji pati.

Prema žitiju, Fevronija je rekla da će ga izlečiti, ali pod jednim uslovom – ukoliko ozdravi, trebalo bi da je uzme za svoju suprugu. Mnogi ovu epizodu tumače površno, kao da je siromašna devojka želela da se domogne kneževskog dvora. Međutim, čitavo njeno kasnije ponašanje pokazuje upravo suprotno. Fevronija nikada nije tražila vlast, bogatstvo niti počasti. Njena želja nije bila da postane kneginja, već da čovek koji daje obećanje nauči da ga održi.

U tome se krije jedna od prvih velikih pouka njihovog života. Bog od čoveka ne traži velike reči, već vernost datoj reči. Iskrenost, poštenje i održano obećanje predstavljaju temelj svakog zdravog odnosa, a posebno braka. Bez poverenja nijedna zajednica ne može opstati.

Isceljenje i prvo iskušenje

Fevronija je započela lečenje koristeći lekovite trave i ono znanje koje joj je Bog podario. Ali zajedno sa tim lečenjem išla je i njena iskrena molitva. U hrišćanskom predanju telesno isceljenje nikada nije odvojeno od duhovnog života. Zato se i ovde naglašava da nije samo lek doneo ozdravljenje, već Božija milost koja je delovala kroz veru.

Petrovo stanje počelo je brzo da se popravlja. Rane su nestajale jedna za drugom, a telo je ponovo dobijalo snagu. Međutim, prema predanju, Fevronija je jednu malu ranu ostavila neizlečenom. Nije to učinila iz osvete niti iz lukavstva, već da bi proverila da li je knez zaista razumeo šta znači održati datu reč.

Kada je video da se oseća mnogo bolje, Petar je pomislio da više nema razloga da ispuni obećanje. Vratio se u svoj dvor bez Fevronije, smatrajući da knez ne može oženiti devojku skromnog porekla. Ali bolest se ubrzo vratila, još snažnija nego ranije. Ona rana koja je ostala neizlečena ponovo se proširila i za kratko vreme zahvatila čitavo njegovo telo.

Tek tada je Petar razumeo da nije pogrešio zato što nije oženio Fevroniju, već zato što nije održao svoju reč. Čovek može prevariti druge ljude, ali ne može prevariti sopstvenu savest niti Boga. Pokajao se zbog svoje odluke i ponovo otišao kod Fevronije, ovoga puta sa iskrenom željom da ispuni obećanje koje je dao.

Fevronija ga je primila bez ljutnje i bez želje da ga ponizi. Nije ga podsećala na njegovu grešku niti mu prebacivala zbog učinjenog. Jednostavno ga je ponovo lečila, moleći se za njegovo potpuno ozdravljenje. Kada je bolest konačno nestala, Petar je održao svoju reč i uzeo je za svoju zakonitu suprugu.

Tog trenutka započeo je jedan od najlepših brakova koje pravoslavno predanje poznaje – brak koji nije bio zasnovan na prolaznoj zaljubljenosti, već na istini, pokajanju, međusobnom poštovanju i veri u Boga.

Brak koji je uznemirio moćnike

Vest da se knez Petar oženio Fevronijom brzo se proširila Muromom. Narod je sa radoznalošću posmatrao novu kneginju, dok su mnogi među plemstvom ovu vest dočekali sa negodovanjem. Nije im smetala njena dobrota, niti njena mudrost, već poreklo. Za njih je bilo nezamislivo da žena koja nije poticala iz plemićke porodice sedi na kneževskom prestolu.

To je iskušenje koje se ponavlja kroz čitavu ljudsku istoriju. Ljudi često više vrednuju poreklo nego karakter, bogatstvo nego poštenje i spoljašnji sjaj nego unutrašnju lepotu. Fevronija nije odgovarala njihovim predstavama o tome kako jedna kneginja treba da izgleda. Bila je jednostavna u odevanju, skromna u govoru i tiha u ophođenju. Nije tražila da joj se drugi dive, niti je pokušavala da se uklopi u dvorske običaje koji su često bili ispunjeni sujetom i nadmetanjem.

Upravo ta njena skromnost mnogima je smetala više nego da je bila gorda. Čovek koji živi u istini često postaje nemi ukor onima koji su navikli na lažni sjaj.

Predanje govori da su pojedini boljari počeli da traže način da razdvoje supružnike. Verovali su da će Petar, kao knez, pre ili kasnije popustiti pod pritiskom i odreći se svoje žene kako bi sačuvao vlast. Zbog toga su mu postavili izbor koji nijedan supružnik ne bi želeo da čuje – ili presto ili Fevronija.

Za mnoge bi odgovor bio jednostavan. Vlast, bogatstvo i položaj često zaslepe čoveka toliko da zaboravi čak i one koje najviše voli. Međutim, Petar je već bio prošao kroz bolest, iskušenje i pokajanje. Naučio je da čovek može izgubiti sve što poseduje, ali da nikada ne sme izgubiti obraz, datu reč i ljubav koju mu je Bog podario.

Zato nije dugo razmišljao.

Odgovorio je da će se pre odreći kneževskog prestola nego svoje supruge.

U toj jednoj odluci sadržana je čitava suština hrišćanskog braka. Brak nije zajednica koja traje dok je sve dobro, niti ugovor koji važi samo kada odgovara našim interesima. To je zavet pred Bogom u kojem muž i žena postaju jedno i u radosti i u nevolji. Petar je razumeo da bi izdaja supruge značila izdaju sopstvene savesti.

Odlazak iz Muroma

Kada je postalo jasno da neće napustiti Fevroniju, Petar je zajedno sa njom napustio Murom. Otišli su bez vojske, bez raskoši i bez svega onoga što je do juče činilo kneževski život. Predanje opisuje kako su se ukrcali na čamac i krenuli rekom, ne znajući šta ih čeka. Iza sebe su ostavili dvor, bogatstvo i vlast, a sa sobom poneli samo ono što niko nije mogao da im oduzme – međusobnu ljubav, veru i poverenje u Boga.

U tim trenucima posebno dolazi do izražaja Fevronijina mudrost. Dok bi mnogi očekivali da očajava zbog neizvesne budućnosti, ona ostaje mirna. Nije optuživala one koji su ih proterali, niti je žalila za izgubljenim životom na dvoru. Znala je da čovek koji sačuva mir u srcu nije izgubio ništa što je zaista važno.

Žitije beleži i jedan događaj koji lepo oslikava njenu razboritost. Tokom putovanja jedan čovek, očaran njenom lepotom, počeo je da je posmatra sa nečistim mislima. Fevronija je primetila njegov pogled, ali ga nije osramotila niti uvredila. Mirno mu je rekla da zahvati vodu sa jedne strane čamca i popije je, a zatim da učini isto sa druge strane.

Kada je to učinio, upitala ga je da li postoji razlika između te dve vode.

Odgovorio je da nema nikakve razlike.

Tada mu je rekla da je tako i ljudska priroda. Svaki čovek je stvoren od istog Boga i svako telo je prolazno. Lepota koja čoveka odvaja od Boga nije prava lepota, već iskušenje koje vodi u greh.

Tim kratkim rečima uspela je da ga pouči bez vređanja i bez osuđivanja. To je način na koji su svetitelji vekovima ispravljali ljude – ne silom, već mudrošću i ljubavlju.

Narod shvata svoju grešku

Nakon odlaska Petra i Fevronije, u Muromu je nastao veliki nemir. Oni koji su želeli vlast ubrzo su počeli da se sukobljavaju jedni sa drugima. Umesto mira koji su očekivali, grad je zahvatila borba za prevlast. Zavist koja je proterala pravedne ljude sada je počela da razara i same zavidljive.

Narod je vrlo brzo shvatio koliko je pogrešio. Dok je Petar vladao zajedno sa Fevronijom, u gradu je vladao red, pravda i međusobno poštovanje. Njihov odlazak pokazao je koliko je teško pronaći ljude koji vlast ne koriste radi sebe, već radi dobra drugih.

Boljari su zato poslali izaslanike da pronađu kneza i njegovu suprugu. Zamolili su ih da se vrate u Murom i ponovo preuzmu upravljanje kneževinom. Nisu više postavljali uslove niti su tražili da se Fevronija udalji. Tek kada su ostali bez pravednih vladara, postali su svesni njihove istinske vrednosti.

Još jednom dolazi do izražaja veličina ovih svetih supružnika. Mogli su da odbiju poziv. Mogli su da traže kaznu za one koji su ih ponizili. Mogli su da se osvete zbog svega što su pretrpeli.

Ali nisu.

Vratili su se bez gorčine.

Oprostili su svima.

Takvo praštanje nije znak slabosti. Ono je znak velike duhovne snage. Samo čovek koji je pobedio sopstvenu gordost može iskreno oprostiti onome ko ga je povredio.

Pravedni vladari i još bolji supružnici

Po povratku u Murom, Petar i Fevronija nastavili su da upravljaju kneževinom još mudrije nego ranije. Njihova vlast nije počivala na strahu, već na poverenju naroda. Ljudi su znali da će kod njih pronaći pravdu bez obzira na to da li su bogati ili siromašni.

Posebno su brinuli o onima kojima je pomoć bila najpotrebnija. Hranili su gladne, pomagali udovicama, zbrinjavali siročad i pružali utočište putnicima. Njihov dom nije bio mesto raskoši, već mesto gde su vrata bila otvorena svakome ko je dolazio u nevolji.

Fevronija nikada nije zaboravila svoje poreklo. Iako je postala kneginja, ostala je jednako skromna kao i onda kada je živela u roditeljskom domu. Nije dozvolila da je vlast promeni. Naprotiv, što je imala veću odgovornost, bila je još smirenija i pažljivija prema ljudima.

Petar je u svojoj supruzi pronašao ne samo životnog saputnika, već i najvernijeg savetnika. Predanje govori da je često tražio njeno mišljenje pre donošenja važnih odluka. To nije činio zato što nije znao da vlada, već zato što je prepoznao mudrost koju joj je Bog podario.

Njihov brak pokazuje da muž i žena nisu suparnici, već saradnici. Kada jedno drugome veruju i zajedno traže Božiju volju, tada porodica postaje mesto mira, a ne stalnih sukoba.

Možda upravo zbog toga njihovo žitije ni danas nije izgubilo svoju snagu. Svet se promenio, ali ljudsko srce nije. I danas porodice prolaze kroz bolesti, finansijske teškoće, nesporazume, pritiske okoline i različita iskušenja. Život Svetih Petra i Fevronije ne obećava da će tih iskušenja nestati. On pokazuje da ih je moguće pobediti onda kada supružnici ne stoje jedno nasuprot drugom, već jedno pored drugog, zajedno gledajući ka Hristu.

Poslednje godine zajedničkog života

Godine su prolazile, ali se njihov odnos nije menjao. Ono što je započelo kao iskušenje preraslo je u duboko zajedništvo koje nije počivalo na prolaznim osećanjima, već na veri i međusobnom poštovanju. Petar i Fevronija nisu bili supružnici samo u trenucima radosti, već i u svakodnevnim obavezama, brigama i odgovornostima koje je nosio život jednog vladarskog doma. Što su više sazrevali u veri, to su sve jasnije shvatali da čovek na ovom svetu nema trajni grad, već da je čitav njegov život put ka Carstvu nebeskom.

Žitije ih opisuje kao ljude koji su ostali jednostavni uprkos položaju koji su imali. Nisu tražili raskoš, nisu živeli da bi ih drugi veličali, niti su svoju vlast koristili radi lične koristi. Sve što su činili bilo je prožeto željom da služe Bogu i ljudima. Upravo zato ih narod nije voleo samo kao vladare, već kao roditelje svog grada, ljude kojima se moglo prići bez straha i kod kojih je svako mogao pronaći razumevanje.

Kako su se približavale pozne godine života, oboje su sve više vremena posvećivali molitvi. Svetovna vlast za njih više nije predstavljala cilj, već odgovornost koju su nastojali da ispune najbolje što mogu. Znali su da dolazi trenutak kada će pred Boga stati ne kao knez i kneginja, već kao obični ljudi koji će odgovarati za način na koji su živeli.

Monaški postrig – još jedno približavanje Bogu

Po drevnoj pravoslavnoj tradiciji, mnogi vladari su pred kraj života primali monaški postrig želeći da poslednje dane provedu u još dubljem molitvenom podvigu. Tako su učinili i Petar i Fevronija. Njihova odluka nije bila bekstvo od sveta niti odricanje od zajedničkog života koji su gradili decenijama. Bila je to prirodna kruna njihovog duhovnog sazrevanja.

Prilikom monašenja Petar je dobio ime David, dok je Fevronija primila monaško ime Jefrosinija. Nova imena nisu označavala novi početak, već potvrdu da je čitav njihov život bio priprema za susret sa Hristom.

Važno je razumeti da Pravoslavna crkva njihov monaški postrig nikada nije posmatrala kao prekid bračne ljubavi. Naprotiv, njihov brak bio je toliko prožet Hristom da je upravo kroz njega svako od njih pronašao put ka svetosti. Njihova zajednica nije bila prepreka spasenju, već sredstvo kroz koje su učili smirenju, trpljenju, praštanju i bezuslovnoj ljubavi.

U tome se krije jedna od najlepših poruka njihovog života. Svetost nije namenjena samo monasima koji žive u manastirima. Na svetost je pozvan svaki čovek, pa tako i svaki supružnik koji se svakodnevno bori da svoju porodicu sačuva u ljubavi, veri i međusobnom poštovanju.

Molitva da zajedno napuste ovaj svet

Predanje govori da su Petar i Fevronija godinama nosili jednu istu želju. Molili su Boga da ih, kada dođe čas njihovog odlaska iz ovoga sveta, pozove istoga dana. Nije to bila želja proistekla iz straha od usamljenosti, već iz duboke svesti da su čitav život proveli zajedno služeći Bogu i da bi voleli da zajedno zakorače i u večnost.

Pripremili su i zajednički kameni kovčeg sa tankom pregradom u sredini. Time nisu želeli da naruše crkveni poredak, već su izrazili svoju nadu da će i posle smrti ostati sjedinjeni u ljubavi koju je sam Bog blagoslovio.

Njihova molitva bila je uslišena.

Dana 25. juna po starom, odnosno 8. jula po novom kalendaru, oboje su se upokojili istoga dana. Nakon dugog i plodonosnog života, ispunjenog mnogim iskušenjima, vratili su svoju dušu Gospodu kome su verno služili.

Za vernike tog vremena to je već samo po sebi bilo veliko čudo. Ali Bog je želeo da preko svojih ugodnika ostavi još jedno svedočanstvo koje će vekovima govoriti o svetosti njihovog zajedničkog života.

Čudo zajedničkog groba

Pošto su oboje primili monaški postrig, mnogi su smatrali da nije prikladno da budu sahranjeni zajedno. Uprkos njihovoj poslednjoj želji, odlučeno je da budu položeni u dva različita hrama.

Petar je sahranjen na jednom mestu.

Fevronija na drugom.

Međutim, kada su narednog jutra otvorili hramove, dočekao ih je prizor koji niko nije mogao da objasni.

Tela svetih supružnika više nisu bila tamo gde su ih ostavili.

Pronađena su zajedno u kamenom kovčegu koji su za života pripremili.

Ljudi su pomislili da je neko tokom noći premestio njihova tela. Ponovo su ih razdvojili, uvereni da se čudo neće ponoviti.

Ali dogodilo se isto.

Još jednom su pronađeni zajedno.

Tek tada su svi razumeli da ono što su ljudi pokušavali da razdvoje Bog nije dozvolio da bude razdvojeno.

Njihova poslednja želja bila je ispunjena.

Od tada su sahranjeni zajedno, a ovaj događaj ostao je jedno od najpoznatijih čuda vezanih za njihove živote. Pravoslavna crkva u njemu vidi potvrdu da je njihov brak bio osvećen Božijom blagodaću i da zajednica zasnovana na Hristu ne prestaje smrću, već se nastavlja u večnosti.

Svete mošti i poštovanje kroz vekove

Vest o njihovom svetom životu širila se među vernicima mnogo pre zvanične kanonizacije. Ljudi su dolazili na njihov grob, moleći se za svoje porodice, za mir među supružnicima, za isceljenje narušenih odnosa i za dar dece. Mnogi su svedočili da su posle iskrene molitve pronašli utehu, snagu ili rešenje za probleme koji su ih dugo opterećivali.

Ruska pravoslavna crkva ih je 1547. godine zvanično pribrojala liku svetih, potvrđujući ono što je narod već vekovima znao – da su Petar i Fevronija svojim životom pokazali kako izgleda hrišćanski brak kada se gradi na veri, smirenju i ljubavi.

Njihove svete mošti danas počivaju u Sabornom hramu Svete Trojice u Muromu. Tokom cele godine pred njima se okupljaju brojni hodočasnici iz Rusije i drugih pravoslavnih zemalja. Neki dolaze da zahvale Bogu za svoju porodicu, neki da zamole za mir u domu, a mnogi mladi supružnici mole se da njihov brak bude ispunjen istom ljubavlju i vernošću kakvu su imali Sveti Petar i Fevronija.

Njihovo poštovanje odavno je prevazišlo granice Rusije. Danas se njihova ikona može pronaći u mnogim pravoslavnim hramovima, a njihov život postao je primer koji nadahnjuje porodice širom sveta.

Zašto ih Crkva naziva zaštitnicima porodice?

Na prvi pogled neko bi mogao pomisliti da su Sveti Petar i Fevronija postali zaštitnici porodice zato što su se mnogo voleli. Međutim, razlog je mnogo dublji.

Crkva ih ne veliča zbog romantične priče, već zbog načina na koji su živeli svoju ljubav.

Petar nije napustio Fevroniju kada je zbog nje izgubio presto.

Fevronija nije napustila Petra kada je bio teško bolestan.

Zajedno su podneli poniženje, progonstvo, neizvesnost i odgovornost vlasti.

Zajedno su služili siromašnima.

Zajedno su se molili.

Zajedno su primili monaštvo.

I na kraju, zajedno su napustili ovaj svet.

Njihova ljubav nije bila prolazno osećanje. Bila je svakodnevna odluka da jedno drugome ostanu verni bez obzira na okolnosti. Upravo zbog toga njihov život i danas govori mnogo glasnije od hiljada savremenih knjiga koje pokušavaju da objasne šta je ljubav.

Za hrišćanina ljubav nije samo ono što oseća. Ljubav je ono što čini. Ona se vidi u praštanju, u strpljenju, u žrtvi, u odanosti i u spremnosti da se dobro drugoga stavi ispred sopstvenog interesa.

Sveti Petar i Fevronija upravo su tako živeli.

Pouka za savremenu porodicu

Kada danas čitamo žitije Svetih Petra i Fevronije, lako možemo steći utisak da je reč o priči koja pripada nekom davnom vremenu i društvu koje više ne postoji. Međutim, upravo suprotno – malo je svetiteljskih žitija koja toliko jasno govore čoveku XXI veka.

Današnja porodica nalazi se pred izazovima koji su drugačiji od onih iz XIII veka, ali je njihova suština ostala ista. Nekada su brak razarali zavist, gordost i borba za vlast. Danas ga razaraju sebičnost, odsustvo razgovora, stalna užurbanost, pogrešno shvaćena sloboda i uverenje da ljubav traje samo dok je prijatno. Promenilo se vreme, ali ljudsko srce nije.

Svet oko nas često poručuje da čovek treba najpre da misli na sebe, da svoju sreću stavi ispred svega i da se udalji od svakoga ko mu predstavlja teret. Takav način razmišljanja polako je ušao i u porodični život. Sve manje govorimo o odgovornosti, a sve više o pravima. Sve manje o žrtvi, a sve više o ličnom zadovoljstvu. Zbog toga nije neobično što mnogi brakovi pucaju onda kada naiđu prve ozbiljne teškoće.

Život Svetih Petra i Fevronije pokazuje sasvim drugačiji put.

Njihov brak nije opstao zato što nisu imali problema. Naprotiv, gotovo svaki važan trenutak njihovog života bio je obeležen nekim iskušenjem. Bolest, nepoverenje, odbacivanje od strane okoline, gubitak položaja, progonstvo i odgovornost prema narodu mogli su lako da ih razdvoje. Umesto toga, svako novo iskušenje učvršćivalo je njihovo poverenje jedno u drugo i njihovu veru u Boga.

To je možda i najveća pouka njihovog života.

Brak ne postaje snažan zato što u njemu nema oluja. Postaje snažan zato što supružnici odluče da kroz svaku oluju prolaze zajedno.

Ljubav nije osećanje, već odluka

Savremena kultura često ljubav prikazuje kao snažnu emociju. Filmovi, serije i društvene mreže uče nas da ljubav traje dok traje uzbuđenje. Kada ono nestane, mnogi pomisle da je nestala i ljubav.

Hrišćansko shvatanje ljubavi potpuno je drugačije.

Ljubav nije prolazno osećanje koje dolazi i odlazi. Ona je svakodnevna odluka da drugome želiš dobro čak i onda kada ti nije lako. Ona se pokazuje u strpljenju kada dođu nesporazumi, u praštanju kada budeš povređen, u podršci kada druga osoba prolazi kroz težak period i u spremnosti da se zajedno nosi krst koji život donosi.

Petar je mogao da sačuva presto ako bi se odrekao Fevronije.

Nije to učinio.

Fevronija je mogla da zamrzi Petra kada nije održao obećanje.

Nije to učinila.

Oboje su imali mnogo razloga da odustanu jedno od drugoga.

Nisu odustali.

U tome se ogleda veličina njihove ljubavi.

Poruka roditeljima

Sveti Petar i Fevronija nisu ostavili iza sebe velike spise niti filozofska dela. Njihovo najveće svedočanstvo bio je način na koji su živeli.

To je i najveća odgovornost svakog roditelja.

Deca mnogo manje pamte ono što im govorimo, a mnogo više ono što svakodnevno vide u svom domu. Ako odrastaju gledajući roditelje koji se međusobno poštuju, praštaju i zajedno prolaze kroz teškoće, i sama će jednog dana želeti da grade takvu porodicu. Ako odrastaju uz svađe, ponižavanje i ravnodušnost, teško će poverovati da brak može biti zajednica ljubavi.

Nijedna škola ne može detetu pružiti ono što može zdrava porodica. Nijedna knjiga ne može zameniti primer oca koji poštuje svoju suprugu ili majke koja svojim životom svedoči ljubav, strpljenje i blagost. Deca najpre uče gledajući svoje roditelje, a tek onda slušajući njihove savete.

Zbog toga je porodica oduvek bila mesto na kome se oblikuje budućnost jednog naroda. Kada su porodice zdrave, zdravo je i društvo. Kada porodica izgubi svoj temelj, posledice se vremenom vide u svakoj oblasti života.

Svetitelji koji i danas okupljaju porodice

I posle više od osam vekova od njihovog upokojenja, Sveti Petar i Fevronija ostali su simbol onoga što je u svakom vremenu jednako vredno – vernosti, poverenja, međusobnog poštovanja i života u Hristu. Njihov primer nije nedostižan ideal namenjen samo svetiteljima, već putokaz svakom supružniku koji želi da svoj dom gradi na čvrstim temeljima.

Zbog toga se mnogi vernici i danas mole ovim svetim supružnicima kada prolaze kroz bračne nesuglasice, kada se suočavaju sa iskušenjima u porodici ili kada mole Boga da im podari potomstvo. Njihovo žitije podseća da nijedna teškoća nije jača od ljubavi koja je ukorenjena u veri i da nijedna porodica nije sama kada iskreno traži Božiju pomoć.

Njihov praznik nije samo sećanje na dvoje svetih ljudi koji su živeli u dalekoj prošlosti. To je poziv svima nama da preispitamo sopstveni život, svoje odnose i način na koji volimo one koji su nam povereni. U svetu u kojem se mnogo govori o ljubavi, a sve manje o vernosti, Sveti Petar i Fevronija svojim životom pokazuju da jedno bez drugoga ne može postojati.

Zaključak

Žitije Svetih Petra i Fevronije nije priča o dvoje ljudi koji nikada nisu imali problema. To je priča o dvoje ljudi koji nijednom problemu nisu dozvolili da bude veći od njihove vere u Boga i njihove međusobne ljubavi. Kroz bolest, iskušenja, progonstvo, odgovornost i godine zajedničkog života ostali su verni jedno drugome, a upravo ih je ta vernost dovela do svetosti.

Njihov život nas uči da je brak mnogo više od zajedničkog života pod istim krovom. To je put na kome dvoje ljudi zajedno sazrevaju, uče da praštaju, nose teret jedno drugoga i svakoga dana iznova biraju ljubav umesto sebičnosti. Takav brak nije samo blagoslov za supružnike, već i za njihovu decu, porodicu i čitavo društvo.

Neka zato primer Svetih Petra i Fevronije bude podstrek svakome ko želi da izgradi dom ispunjen mirom, razumevanjem i verom. Njihove molitve neka osnaže supružnike koji prolaze kroz iskušenja, uteše one koji nose teret porodičnih briga i podsete nas da se najveće životne pobede ne osvajaju silom, bogatstvom ili slavom, već ljubavlju koja ostaje verna Bogu i čoveku do samoga kraja.

Sveti Petar i Fevronija Muromski – zaštitnici porodice, ljubavi i vernosti, čiji se praznik obeležava 8. jula.

Tropar svetom Petaru i Fevroniji Muromski – glas 8 (crkvenoslovenski)

Яko blagočestivago korene prečestnaя otraslь bыl esi,
dobre vo blagočestii poživ,
blaženne Petre,
tako i s supružniceю tvoeю, premudroю Fevronieю,
v mire Bogu ugodivše i prepodobnыh žitiю spodobistesя.
S nimiže molitesя Gospodevi
sohraniti bez vreda otečestvo vaše,
da vas neprestanno počitaem.

Tropar svetom Petaru i Fevroniji Muromski – glas 8 (srpski prevod)

Kao dragocena grana izrasla iz pobožnog korena bio si,
blaženi Petre,
živeći u pobožnosti.
Tako ste i ti sa svojom suprugom,
premudrom Fevronijom,
ugodili Bogu u miru,
milosrđem i molitvama,
te se udostojili života prepodobnih.
Zato zajedno molite Gospoda da sačuva bez svake štete otadžbinu vašu,
kako bismo vas neprestano poštovali.

Molitva svetom Petaru i Fevroniji Muromski

O, veliki ugodnici Božiji i čudotvorci predivni, blagoverni kneže Petre i kneginjo Fevronija, čuvari i zastupnici grada Muroma i usrdni molitvenici Gospodu za sve nas! Vama pribegavamo i molimo se sa čvrstom verom i nadom: uznesite za nas grešne svoje svete molitve Gospodu Bogu i izmolite od Njegove Blagosti sve što je potrebno dušama i telima našim, veru pravu, dobru nadu, ljubav nelicemernu, nepokolebivost u pobožnosti, uspeh i napredak u svim dobrim delima, mir u celom svetu, izobilje plodova zemaljskih, blagorastvorenje vazduha, dušama i telima našim zdravlje i večno spasenje. Molite Cara nebeskog za mir, spokojstvo i napredak u čitavoj zemlji našoj, za srećan život i dobar hrišćanski kraj svih nas. Zaštitite našu otažbinu, grad Murom i sve ruske gradove od svakoga zla, a sve pravoverne ljude, koji dolaze da se poklone vašim moštima, zaklonite blagodaću molitava svojih i ispunite sve molbe njihove. O, sveti čudotvorci! Nemojte prezreti naše molitve, koje vam sa umiljenjem uznosimo, nego budite naši svagdašnji zastupnici pred Gospodom i udostojite nas da vašom svetom pomoći večno spasenje zadobijemo i Carstvo nebesko nasledimo, da slavimo neizrecivo čovekoljublje Oca i Sina i Svetoga Duha, Trojedinoga Boga, i da Mu se klanjamo u sve vekove. Amin.