Свети Петар и Февронија Муромски – узор хришћанске породице, љубави и верности
У времену када се о љубави говори више него икада, а истинске љубави као да је све мање, живот Светих Петра и Февроније Муромских представља снажан подсетник на оно што брак заиста јесте. Данас се љубав често поистовећује са пролазним осећањима, привлачношћу или заједничким интересима. Међутим, хришћанска љубав никада није била заснована само на емоцијама. Она је подвиг, свакодневно одрицање од себичности, спремност да се опрости, разуме, истрпи и остане веран другоме чак и онда када дођу највећа искушења.
Управо зато Православна црква вековима са посебним поштовањем прославља Светог Петра и Свету Февронију. Њихов живот није био испуњен великим ратовима, освајањем нових територија или славом овога света. Њихова највећа победа била је много већа од сваке земаљске победе – успели су да сачувају љубав, верност и веру у Бога током читавог живота. Због тога их данас милиони православних хришћана сматрају заштитницима породице, супружничке љубави и брачне верности.
Њихово житије није бајка нити романтична прича у којој се све завршава срећно без икаквих препрека. Напротив, оно говори о болести, патњи, искушењима, понижењу, одбацивању, прогонству и многим тешким одлукама које су морали да донесу. Управо зато њихов живот остаје близак сваком човеку који се данас бори да сачува своју породицу, брак и мир у дому.
Кроз векове су многи долазили пред њихове свете мошти молећи се за мир међу супружницима, за дар потомства, за исцељење породичних односа или за снагу да опстану у искушењима. И данас се њиховим молитвама обраћају хиљаде верника широм света, верујући да Бог преко својих угодника даје утеху свима који искрено траже Његову помоћ.
Свети Петар – кнез који је упознао сопствену немоћ
Пре него што ће постати познат као један од највећих узора хришћанског брака, Петар је био кнез Мурома. Био је племић, човек високог положаја и велике одговорности. Као и многи владари свог времена, одрастао је у окружењу које је подразумевало част, дужност и заштиту народа. Ипак, ниједан човек, ма колико био моћан, не може побећи од тренутка када схвати колико је заправо немоћан без Божје помоћи.
Црквено предање говори да је у то време зла сила, представљена у лику змије, уносила немир у кнежевски дом. Змија у хришћанској симболици није само обична животиња, већ слика греха, преваре и ђаволског деловања које покушава да разори човека и породицу. Петар је одлучио да стане на пут том злу и након тешке борбе успео је да убије змију. Међутим, приликом борбе њена отровна крв попрскала је његово тело.
Убрзо након тога разболео се од тешке и неизлечиве болести коже. Његово тело било је прекривено болним ранама које нико није могао да излечи. Позивани су најбољи лекари тога времена, коришћени су различити лекови и покушаване бројне методе лечења, али ништа није помагало. Што су више покушавали да пронађу лек, болест је постајала све тежа.
За човека који је до тада био навикнут да доноси одлуке и управља другима, ово је био тренутак великог смирења. Бог често допушта да човек остане без ослонца у сопствену снагу како би научио да се ослони на Њега. Тек када нестане људска сигурност, човек почиње да разуме колико му је потребна Божија милост.
Петар је тада први пут схватио да кнежевска титула, богатство и углед не могу излечити ни једну једину рану ако Бог не благослови човеков труд. Болест која га је задесила није била само телеско страдање. Она је постала почетак његовог унутрашњег преображаја.
Сусрет са Февронијом
Док су кнежеви из околних области нудили помоћ својих лекара, глас о једној необичној девојци полако се ширио међу народом. У једном селу живела је Февронија, ћерка скромног пчелара. Није припадала племству нити је поседовала било какво богатство које би привлачило пажњу људи. Ипак, сви који су је познавали говорили су о њеној изузетној мудрости, дубокој вери и смирености.
Још од младости одликовала се разборитошћу каква се ретко среће. Знала је лековита својства многих биљака, али су људи још више ценили њену способност да свакога саслуша, утеши и посаветује. Није говорила много, али је свака њена реч била промишљена. У њеном понашању није било гордости, жеље за славом нити потребе да се пред другима показује као посебна. Управо због тога народ ју је поштовао и пре него што ће њено име постати познато широм Русије.
Када је Петар чуо за њу, одлучио је да пошаље људе како би је замолили за помоћ. Февронија је пристала да прими кнеза, али је од самог почетка показала да пред њом сви људи имају исту вредност. Није гледала његов положај нити богатство. Пред њом није стајао кнез, већ човек који пати.
Према житију, Февронија је рекла да ће га излечити, али под једним условом – уколико оздрави, требало би да је узме за своју супругу. Многи ову епизоду тумаче површно, као да је сиромашна девојка желела да се домогне кнежевског двора. Међутим, читаво њено касније понашање показује управо супротно. Февронија никада није тражила власт, богатство нити почасти. Њена жеља није била да постане кнегиња, већ да човек који даје обећање научи да га одржи.
У томе се крије једна од првих великих поука њиховог живота. Бог од човека не тражи велике речи, већ верност датој речи. Искреност, поштење и одржано обећање представљају темељ сваког здравог односа, а посебно брака. Без поверења ниједна заједница не може опстати.
Исцељење и прво искушење
Февронија је започела лечење користећи лековите траве и оно знање које јој је Бог подарио. Али заједно са тим лечењем ишла је и њена искрена молитва. У хришћанском предању телесно исцељење никада није одвојено од духовног живота. Зато се и овде наглашава да није само лек донео оздрављење, већ Божија милост која је деловала кроз веру.
Петрово стање почело је брзо да се поправља. Ране су нестајале једна за другом, а тело је поново добијало снагу. Међутим, према предању, Февронија је једну малу рану оставила неизлеченом. Није то учинила из освете нити из лукавства, већ да би проверила да ли је кнез заиста разумео шта значи одржати дату реч.
Када је видео да се осећа много боље, Петар је помислио да више нема разлога да испуни обећање. Вратио се у свој двор без Февроније, сматрајући да кнез не може оженити девојку скромног порекла. Али болест се убрзо вратила, још снажнија него раније. Она рана која је остала неизлечена поново се проширила и за кратко време захватила читаво његово тело.
Тек тада је Петар разумео да није погрешио зато што није оженио Февронију, већ зато што није одржао своју реч. Човек може преварити друге људе, али не може преварити сопствену савест нити Бога. Покајао се због своје одлуке и поново отишао код Февроније, овога пута са искреном жељом да испуни обећање које је дао.
Февронија га је примила без љутње и без жеље да га понизи. Није га подсећала на његову грешку нити му пребацивала због учињеног. Једноставно га је поново лечила, молећи се за његово потпуно оздрављење. Када је болест коначно нестала, Петар је одржао своју реч и узео је за своју закониту супругу.
Тог тренутка започео је један од најлепших бракова које православно предање познаје – брак који није био заснован на пролазној заљубљености, већ на истини, покајању, међусобном поштовању и вери у Бога.
Брак који је узнемирио моћнике
Вест да се кнез Петар оженио Февронијом брзо се проширила Муромом. Народ је са радозналошћу посматрао нову кнегињу, док су многи међу племством ову вест дочекали са негодовањем. Није им сметала њена доброта, нити њена мудрост, већ порекло. За њих је било незамисливо да жена која није потицала из племићке породице седи на кнежевском престолу.
То је искушење које се понавља кроз читаву људску историју. Људи често више вреднују порекло него карактер, богатство него поштење и спољашњи сјај него унутрашњу лепоту. Февронија није одговарала њиховим представама о томе како једна кнегиња треба да изгледа. Била је једноставна у одевању, скромна у говору и тиха у опхођењу. Није тражила да јој се други диве, нити је покушавала да се уклопи у дворске обичаје који су често били испуњени сујетом и надметањем.
Управо та њена скромност многима је сметала више него да је била горда. Човек који живи у истини често постаје неми укор онима који су навикли на лажни сјај.
Предање говори да су поједини бољари почели да траже начин да раздвоје супружнике. Веровали су да ће Петар, као кнез, пре или касније попустити под притиском и одрећи се своје жене како би сачувао власт. Због тога су му поставили избор који ниједан супружник не би желео да чује – или престо или Февронија.
За многе би одговор био једноставан. Власт, богатство и положај често заслепе човека толико да заборави чак и оне које највише воли. Међутим, Петар је већ био прошао кроз болест, искушење и покајање. Научио је да човек може изгубити све што поседује, али да никада не сме изгубити образ, дату реч и љубав коју му је Бог подарио.
Зато није дуго размишљао.
Одговорио је да ће се пре одрећи кнежевског престола него своје супруге.
У тој једној одлуци садржана је читава суштина хришћанског брака. Брак није заједница која траје док је све добро, нити уговор који важи само када одговара нашим интересима. То је завет пред Богом у којем муж и жена постају једно и у радости и у невољи. Петар је разумео да би издаја супруге значила издају сопствене савести.
Одлазак из Мурома
Када је постало јасно да неће напустити Февронију, Петар је заједно са њом напустио Муром. Отишли су без војске, без раскоши и без свега онога што је до јуче чинило кнежевски живот. Предање описује како су се укрцали на чамац и кренули реком, не знајући шта их чека. Иза себе су оставили двор, богатство и власт, а са собом понели само оно што нико није могао да им одузме – међусобну љубав, веру и поверење у Бога.
У тим тренуцима посебно долази до изражаја Февронијина мудрост. Док би многи очекивали да очајава због неизвесне будућности, она остаје мирна. Није оптуживала оне који су их протерали, нити је жалила за изгубљеним животом на двору. Знала је да човек који сачува мир у срцу није изгубио ништа што је заиста важно.
Житије бележи и један догађај који лепо осликава њену разборитост. Током путовања један човек, очаран њеном лепотом, почео је да је посматра са нечистим мислима. Февронија је приметила његов поглед, али га није осрамотила нити увредила. Мирно му је рекла да захвати воду са једне стране чамца и попије је, а затим да учини исто са друге стране.
Када је то учинио, упитала га је да ли постоји разлика између те две воде.
Одговорио је да нема никакве разлике.
Тада му је рекла да је тако и људска природа. Сваки човек је створен од истог Бога и свако тело је пролазно. Лепота која човека одваја од Бога није права лепота, већ искушење које води у грех.
Тим кратким речима успела је да га поучи без вређања и без осуђивања. То је начин на који су светитељи вековима исправљали људе – не силом, већ мудрошћу и љубављу.
Народ схвата своју грешку
Након одласка Петра и Февроније, у Мурому је настао велики немир. Они који су желели власт убрзо су почели да се сукобљавају једни са другима. Уместо мира који су очекивали, град је захватила борба за превласт. Завист која је протерала праведне људе сада је почела да разара и саме завидљиве.
Народ је врло брзо схватио колико је погрешио. Док је Петар владао заједно са Февронијом, у граду је владао ред, правда и међусобно поштовање. Њихов одлазак показао је колико је тешко пронаћи људе који власт не користе ради себе, већ ради добра других.
Бољари су зато послали изасланике да пронађу кнеза и његову супругу. Замолили су их да се врате у Муром и поново преузму управљање кнежевином. Нису више постављали услове нити су тражили да се Февронија удаљи. Тек када су остали без праведних владара, постали су свесни њихове истинске вредности.
Још једном долази до изражаја величина ових светих супружника. Могли су да одбију позив. Могли су да траже казну за оне који су их понизили. Могли су да се освете због свега што су претрпели.
Али нису.
Вратили су се без горчине.
Опростили су свима.
Такво праштање није знак слабости. Оно је знак велике духовне снаге. Само човек који је победио сопствену гордост може искрено опростити ономе ко га је повредио.
Праведни владари и још бољи супружници
По повратку у Муром, Петар и Февронија наставили су да управљају кнежевином још мудрије него раније. Њихова власт није почивала на страху, већ на поверењу народа. Људи су знали да ће код њих пронаћи правду без обзира на то да ли су богати или сиромашни.
Посебно су бринули о онима којима је помоћ била најпотребнија. Хранили су гладне, помагали удовицама, збрињавали сирочад и пружали уточиште путницима. Њихов дом није био место раскоши, већ место где су врата била отворена свакоме ко је долазио у невољи.
Февронија никада није заборавила своје порекло. Иако је постала кнегиња, остала је једнако скромна као и онда када је живела у родитељском дому. Није дозволила да је власт промени. Напротив, што је имала већу одговорност, била је још смиренија и пажљивија према људима.
Петар је у својој супрузи пронашао не само животног сапутника, већ и највернијег саветника. Предање говори да је често тражио њено мишљење пре доношења важних одлука. То није чинио зато што није знао да влада, већ зато што је препознао мудрост коју јој је Бог подарио.
Њихов брак показује да муж и жена нису супарници, већ сарадници. Када једно другоме верују и заједно траже Божију вољу, тада породица постаје место мира, а не сталних сукоба.
Можда управо због тога њихово житије ни данас није изгубило своју снагу. Свет се променио, али људско срце није. И данас породице пролазе кроз болести, финансијске тешкоће, неспоразуме, притиске околине и различита искушења. Живот Светих Петра и Февроније не обећава да ће тих искушења нестати. Он показује да их је могуће победити онда када супружници не стоје једно насупрот другом, већ једно поред другог, заједно гледајући ка Христу.
Последње године заједничког живота
Године су пролазиле, али се њихов однос није мењао. Оно што је започело као искушење прерасло је у дубоко заједништво које није почивало на пролазним осећањима, већ на вери и међусобном поштовању. Петар и Февронија нису били супружници само у тренуцима радости, већ и у свакодневним обавезама, бригама и одговорностима које је носио живот једног владарског дома. Што су више сазревали у вери, то су све јасније схватали да човек на овом свету нема трајни град, већ да је читав његов живот пут ка Царству небеском.
Житије их описује као људе који су остали једноставни упркос положају који су имали. Нису тражили раскош, нису живели да би их други величали, нити су своју власт користили ради личне користи. Све што су чинили било је прожето жељом да служе Богу и људима. Управо зато их народ није волео само као владаре, већ као родитеље свог града, људе којима се могло прићи без страха и код којих је свако могао пронаћи разумевање.
Како су се приближавале позне године живота, обоје су све више времена посвећивали молитви. Световна власт за њих више није представљала циљ, већ одговорност коју су настојали да испуне најбоље што могу. Знали су да долази тренутак када ће пред Бога стати не као кнез и кнегиња, већ као обични људи који ће одговарати за начин на који су живели.
Монашки постриг – још једно приближавање Богу
По древној православној традицији, многи владари су пред крај живота примали монашки постриг желећи да последње дане проведу у још дубљем молитвеном подвигу. Тако су учинили и Петар и Февронија. Њихова одлука није била бекство од света нити одрицање од заједничког живота који су градили деценијама. Била је то природна круна њиховог духовног сазревања.
Приликом монашења Петар је добио име Давид, док је Февронија примила монашко име Јефросинија. Нова имена нису означавала нови почетак, већ потврду да је читав њихов живот био припрема за сусрет са Христом.
Важно је разумети да Православна црква њихов монашки постриг никада није посматрала као прекид брачне љубави. Напротив, њихов брак био је толико прожет Христом да је управо кроз њега свако од њих пронашао пут ка светости. Њихова заједница није била препрека спасењу, већ средство кроз које су учили смирењу, трпљењу, праштању и безусловној љубави.
У томе се крије једна од најлепших порука њиховог живота. Светост није намењена само монасима који живе у манастирима. На светост је позван сваки човек, па тако и сваки супружник који се свакодневно бори да своју породицу сачува у љубави, вери и међусобном поштовању.
Молитва да заједно напусте овај свет
Предање говори да су Петар и Февронија годинама носили једну исту жељу. Молили су Бога да их, када дође час њиховог одласка из овога света, позове истога дана. Није то била жеља проистекла из страха од усамљености, већ из дубоке свести да су читав живот провели заједно служећи Богу и да би волели да заједно закораче и у вечност.
Припремили су и заједнички камени ковчег са танком преградом у средини. Тиме нису желели да наруше црквени поредак, већ су изразили своју наду да ће и после смрти остати сједињени у љубави коју је сам Бог благословио.
Њихова молитва била је услишена.
Дана 25. јуна по старом, односно 8. јула по новом календару, обоје су се упокојили истога дана. Након дугог и плодоносног живота, испуњеног многим искушењима, вратили су своју душу Господу коме су верно служили.
За вернике тог времена то је већ само по себи било велико чудо. Али Бог је желео да преко својих угодника остави још једно сведочанство које ће вековима говорити о светости њиховог заједничког живота.
Чудо заједничког гроба
Пошто су обоје примили монашки постриг, многи су сматрали да није прикладно да буду сахрањени заједно. Упркос њиховој последњој жељи, одлучено је да буду положени у два различита храма.
Петар је сахрањен на једном месту.
Февронија на другом.
Међутим, када су наредног јутра отворили храмове, дочекао их је призор који нико није могао да објасни.
Тела светих супружника више нису била тамо где су их оставили.
Пронађена су заједно у каменом ковчегу који су за живота припремили.
Људи су помислили да је неко током ноћи преместио њихова тела. Поново су их раздвојили, уверени да се чудо неће поновити.
Али догодило се исто.
Још једном су пронађени заједно.
Тек тада су сви разумели да оно што су људи покушавали да раздвоје Бог није дозволио да буде раздвојено.
Њихова последња жеља била је испуњена.
Од тада су сахрањени заједно, а овај догађај остао је једно од најпознатијих чуда везаних за њихове животе. Православна црква у њему види потврду да је њихов брак био освећен Божијом благодаћу и да заједница заснована на Христу не престаје смрћу, већ се наставља у вечности.
Свете мошти и поштовање кроз векове
Вест о њиховом светом животу ширила се међу верницима много пре званичне канонизације. Људи су долазили на њихов гроб, молећи се за своје породице, за мир међу супружницима, за исцељење нарушених односа и за дар деце. Многи су сведочили да су после искрене молитве пронашли утеху, снагу или решење за проблеме који су их дуго оптерећивали.
Руска православна црква их је 1547. године званично прибројала лику светих, потврђујући оно што је народ већ вековима знао – да су Петар и Февронија својим животом показали како изгледа хришћански брак када се гради на вери, смирењу и љубави.
Њихове свете мошти данас почивају у Саборном храму Свете Тројице у Мурому. Током целе године пред њима се окупљају бројни ходочасници из Русије и других православних земаља. Неки долазе да захвале Богу за своју породицу, неки да замоле за мир у дому, а многи млади супружници моле се да њихов брак буде испуњен истом љубављу и верношћу какву су имали Свети Петар и Февронија.
Њихово поштовање одавно је превазишло границе Русије. Данас се њихова икона може пронаћи у многим православним храмовима, а њихов живот постао је пример који надахњује породице широм света.
Зашто их Црква назива заштитницима породице?
На први поглед неко би могао помислити да су Свети Петар и Февронија постали заштитници породице зато што су се много волели. Међутим, разлог је много дубљи.
Црква их не велича због романтичне приче, већ због начина на који су живели своју љубав.
Петар није напустио Февронију када је због ње изгубио престо.
Февронија није напустила Петра када је био тешко болестан.
Заједно су поднели понижење, прогонство, неизвесност и одговорност власти.
Заједно су служили сиромашнима.
Заједно су се молили.
Заједно су примили монаштво.
И на крају, заједно су напустили овај свет.
Њихова љубав није била пролазно осећање. Била је свакодневна одлука да једно другоме остану верни без обзира на околности. Управо због тога њихов живот и данас говори много гласније од хиљада савремених књига које покушавају да објасне шта је љубав.
За хришћанина љубав није само оно што осећа. Љубав је оно што чини. Она се види у праштању, у стрпљењу, у жртви, у оданости и у спремности да се добро другога стави испред сопственог интереса.
Свети Петар и Февронија управо су тако живели.
Поука за савремену породицу
Када данас читамо житије Светих Петра и Февроније, лако можемо стећи утисак да је реч о причи која припада неком давном времену и друштву које више не постоји. Међутим, управо супротно – мало је светитељских житија која толико јасно говоре човеку XXИ века.
Данашња породица налази се пред изазовима који су другачији од оних из XИИИ века, али је њихова суштина остала иста. Некада су брак разарали завист, гордост и борба за власт. Данас га разарају себичност, одсуство разговора, стална ужурбаност, погрешно схваћена слобода и уверење да љубав траје само док је пријатно. Променило се време, али људско срце није.
Свет око нас често поручује да човек треба најпре да мисли на себе, да своју срећу стави испред свега и да се удаљи од свакога ко му представља терет. Такав начин размишљања полако је ушао и у породични живот. Све мање говоримо о одговорности, а све више о правима. Све мање о жртви, а све више о личном задовољству. Због тога није необично што многи бракови пуцају онда када наиђу прве озбиљне тешкоће.
Живот Светих Петра и Февроније показује сасвим другачији пут.
Њихов брак није опстао зато што нису имали проблема. Напротив, готово сваки важан тренутак њиховог живота био је обележен неким искушењем. Болест, неповерење, одбацивање од стране околине, губитак положаја, прогонство и одговорност према народу могли су лако да их раздвоје. Уместо тога, свако ново искушење учвршћивало је њихово поверење једно у друго и њихову веру у Бога.
То је можда и највећа поука њиховог живота.
Брак не постаје снажан зато што у њему нема олуја. Постаје снажан зато што супружници одлуче да кроз сваку олују пролазе заједно.
Љубав није осећање, већ одлука
Савремена култура често љубав приказује као снажну емоцију. Филмови, серије и друштвене мреже уче нас да љубав траје док траје узбуђење. Када оно нестане, многи помисле да је нестала и љубав.
Хришћанско схватање љубави потпуно је другачије.
Љубав није пролазно осећање које долази и одлази. Она је свакодневна одлука да другоме желиш добро чак и онда када ти није лако. Она се показује у стрпљењу када дођу неспоразуми, у праштању када будеш повређен, у подршци када друга особа пролази кроз тежак период и у спремности да се заједно носи крст који живот доноси.
Петар је могао да сачува престо ако би се одрекао Февроније.
Није то учинио.
Февронија је могла да замрзи Петра када није одржао обећање.
Није то учинила.
Обоје су имали много разлога да одустану једно од другога.
Нису одустали.
У томе се огледа величина њихове љубави.
Порука родитељима
Свети Петар и Февронија нису оставили иза себе велике списе нити филозофска дела. Њихово највеће сведочанство био је начин на који су живели.
То је и највећа одговорност сваког родитеља.
Деца много мање памте оно што им говоримо, а много више оно што свакодневно виде у свом дому. Ако одрастају гледајући родитеље који се међусобно поштују, праштају и заједно пролазе кроз тешкоће, и сама ће једног дана желети да граде такву породицу. Ако одрастају уз свађе, понижавање и равнодушност, тешко ће поверовати да брак може бити заједница љубави.
Ниједна школа не може детету пружити оно што може здрава породица. Ниједна књига не може заменити пример оца који поштује своју супругу или мајке која својим животом сведочи љубав, стрпљење и благост. Деца најпре уче гледајући своје родитеље, а тек онда слушајући њихове савете.
Због тога је породица одувек била место на коме се обликује будућност једног народа. Када су породице здраве, здраво је и друштво. Када породица изгуби свој темељ, последице се временом виде у свакој области живота.
Светитељи који и данас окупљају породице
И после више од осам векова од њиховог упокојења, Свети Петар и Февронија остали су симбол онога што је у сваком времену једнако вредно – верности, поверења, међусобног поштовања и живота у Христу. Њихов пример није недостижан идеал намењен само светитељима, већ путоказ сваком супружнику који жели да свој дом гради на чврстим темељима.
Због тога се многи верници и данас моле овим светим супружницима када пролазе кроз брачне несугласице, када се суочавају са искушењима у породици или када моле Бога да им подари потомство. Њихово житије подсећа да ниједна тешкоћа није јача од љубави која је укорењена у вери и да ниједна породица није сама када искрено тражи Божију помоћ.
Њихов празник није само сећање на двоје светих људи који су живели у далекој прошлости. То је позив свима нама да преиспитамо сопствени живот, своје односе и начин на који волимо оне који су нам поверени. У свету у којем се много говори о љубави, а све мање о верности, Свети Петар и Февронија својим животом показују да једно без другога не може постојати.
Закључак
Житије Светих Петра и Февроније није прича о двоје људи који никада нису имали проблема. То је прича о двоје људи који ниједном проблему нису дозволили да буде већи од њихове вере у Бога и њихове међусобне љубави. Кроз болест, искушења, прогонство, одговорност и године заједничког живота остали су верни једно другоме, а управо их је та верност довела до светости.
Њихов живот нас учи да је брак много више од заједничког живота под истим кровом. То је пут на коме двоје људи заједно сазревају, уче да праштају, носе терет једно другога и свакога дана изнова бирају љубав уместо себичности. Такав брак није само благослов за супружнике, већ и за њихову децу, породицу и читаво друштво.
Нека зато пример Светих Петра и Февроније буде подстрек свакоме ко жели да изгради дом испуњен миром, разумевањем и вером. Њихове молитве нека оснаже супружнике који пролазе кроз искушења, утеше оне који носе терет породичних брига и подсете нас да се највеће животне победе не освајају силом, богатством или славом, већ љубављу која остаје верна Богу и човеку до самога краја.
Свети Петар и Февронија Муромски – заштитници породице, љубави и верности, чији се празник обележава 8. јула.
Тропар светом Петару и Февронији Муромски – глас 8 (црквенословенски)
Яко благочестиваго корене пречестная отрасль был еси,
добре во благочестии пожив,
блаженне Петре,
тако и с супружницею твоею, премудрою Феврониею,
в мире Богу угодивше и преподобных житию сподобистеся.
С нимиже молитеся Господеви
сохранити без вреда отечество ваше,
да вас непрестанно почитаем.
Тропар светом Петару и Февронији Муромски – глас 8 (српски превод)
Као драгоцена грана израсла из побожног корена био си,
блажени Петре,
живећи у побожности.
Тако сте и ти са својом супругом,
премудром Февронијом,
угодили Богу у миру,
милосрђем и молитвама,
те се удостојили живота преподобних.
Зато заједно молите Господа да сачува без сваке штете отаџбину вашу,
како бисмо вас непрестано поштовали.
Молитва светом Петару и Февронији Муромски
О, велики угодници Божији и чудотворци предивни, благоверни кнеже Петре и кнегињо Февронија, чувари и заступници града Мурома и усрдни молитвеници Господу за све нас! Вама прибегавамо и молимо се са чврстом вером и надом: узнесите за нас грешне своје свете молитве Господу Богу и измолите од Његове Благости све што је потребно душама и телима нашим, веру праву, добру наду, љубав нелицемерну, непоколебивост у побожности, успех и напредак у свим добрим делима, мир у целом свету, изобиље плодова земаљских, благорастворење ваздуха, душама и телима нашим здравље и вечно спасење. Молите Цара небеског за мир, спокојство и напредак у читавој земљи нашој, за срећан живот и добар хришћански крај свих нас. Заштитите нашу отажбину, град Муром и све руске градове од свакога зла, а све правоверне људе, који долазе да се поклоне вашим моштима, заклоните благодаћу молитава својих и испуните све молбе њихове. О, свети чудотворци! Немојте презрети наше молитве, које вам са умиљењем узносимо, него будите наши свагдашњи заступници пред Господом и удостојите нас да вашом светом помоћи вечно спасење задобијемо и Царство небеско наследимо, да славимо неизрециво човекољубље Оца и Сина и Светога Духа, Тројединога Бога, и да Му се клањамо у све векове. Амин.
