Ko postavlja granice javne kulture?

Nije problem samo jedan izvođač. Nije problem ni jedan koncert. Problem je mnogo dublji i mnogo ozbiljniji. Kada javna scena počne da normalizuje ponižavanje, gaženje, vređanje i dehumanizaciju kao „šou program“, onda više ne govorimo o ekscesu, već o sistemskom kvaru.

Na snimcima se vidi kako maloletnici izlaze na binu, slede instrukcije, rade sklekove dok im odrasla osoba stoji nogom na leđima, a zatim ih u okviru „performansa“ udara patikom po glavi. Sve to pred publikom koja aplaudira. Danima su ti prizori kružili bez ozbiljne institucionalne reakcije. Nije bilo opšte osude. Nije bilo jasne granice. Sve je relativizovano kao „šou“, „energija“, „dobrovoljno učešće“.

Tek kada je u priču ušlo jagnje, kada je životinja postala deo nastupa, podigla se prava javna buka. Tada su se pojavile izjave o granicama umetnosti, o zlostavljanju, o nedopustivosti takvog čina.

Ta disproporcija je poražavajuća. Ako smo bili spremni da ćutimo dok se maloletnici javno ponižavaju i udaraju u ime performansa, a reagovali tek kada je životinja postala deo scene, onda problem nije samo u izvođaču. Problem je u našim merilima i u tišini koju biramo kada je neprijatno zauzeti stav.

„Umetnička sloboda“ ili odsustvo granica

Umetnička sloboda postoji. Ona je temelj svakog zdravog društva. Ali sloboda bez granica prestaje da bude sloboda i postaje zloupotreba.

Ne postoji umetnička sloboda koja opravdava ponižavanje maloletnika. Ne postoji sloboda koja uključuje gaženje dece po kičmi, omalovažavanje publike ili javno promovisanje primitivizma kao vrline.

Sloboda prestaje tamo gde počinje degradacija drugog čoveka.

Ako je sve dozvoljeno pod izgovorom performansa, onda više nemamo umetnost – imamo spektakl bez odgovornosti.

Devijacija kao norma

Još opasniji od samog performansa je aplauz.

Deca koja uživaju u ponižavanju. Publika koja vrišti dok ih neko gazi ili pljuje. Roditelji koji to snimaju i dele na društvenim mrežama kao „zabavnu stvar“.

To nije samo problem izvođača. To je ogledalo društva.

Kada dete od 14 ili 15 godina vidi da se slava dobija agresijom, prostaklukom i ponižavanjem, poruka je jasna: što si glasniji, bezobrazniji i brutalniji – to si vidljiviji i zanimljiviji.

I onda se čudimo porastu nasilja u školama.

Loše roditeljstvo – tihi saučesnik

Jedan komentar sa društvenih mreža ostaje posebno upečatljiv:
„Čuo sam u parku kako majka besno kaže detetu od 3 godine, gledaj taj tik-tok da te ne bi poslala u vrtić.“

To nije anegdota. To je dijagnoza.

Sve više vidimo roditelje koji guraju tek nerazvijenu decu decu u kolicima, koji drže mobilni telefon i skroluju.

Roditeljstvo se sve češće svodi na prebacivanje odgovornosti na ekran. Digitalna platforma postaje vaspitač. Algoritam postaje uzor.

Ako dete raste uz sadržaje u kojima se agresija nagrađuje, gde je poniženje zabava, gde je prostakluk „kul“, onda nije iznenađenje što to počinje da doživljava kao normalno.

Ako roditelj dozvoli da mu maloletno dete ide na nastupe na kojima se promoviše degradacija, pitanje nije kakav je izvođač. Pitanje je kakvu poruku roditelj šalje.

Vaspitanje nije zabrana bez objašnjenja. Vaspitanje je postavljanje granica.

Ministarstvo (ne)kulture i javne institucije

Posebno je problematično kada osobe koje javno promovišu primitivizam dobijaju institucionalnu potvrdu kroz učešće u velikim televizijskim formatima.

Javne ustanove, mediji sa nacionalnom frekvencijom i ministarstva kulture imaju odgovornost. Oni oblikuju javni prostor. Oni određuju ko dobija legitimitet.

Ako je kriterijum gledanost po svaku cenu, onda kultura postaje tržište šoka.

Postavlja se pitanje: da li postoji kulturna strategija ili samo komercijalna kalkulacija? Da li neko procenjuje psihološki uticaj javnih ličnosti na maloletnike? Da li postoji granica između provokacije i društvene štete?

Kada država ćuti, šalje poruku da je sve dozvoljeno.

Normalizacija kiča i agresije

Ovo nije izolovan slučaj. Godinama se gradi ambijent u kome je kič norma, agresija zabava, a vrednosti se izvrću naglavačke.

Jedan komentar kaže:
„On samo markira ludilo koje već godinama gledamo u vidu Cece, Jece i sličnog kiča koji deluju bezopasno.“

Razlika je možda u stilu, ali poruka je ista – senzacija je važnija od sadržaja.

Problem nije u ukusu. Problem je u sistemu vrednosti.

Deca kao najranjivija meta

Najpotresniji deo cele priče su deca.

Dostojevski je napisao: „Teško onome ko uvredi dete.“

Dete ne razume ironiju performansa. Ono vidi model ponašanja. Ono uči šta znači biti „popularan“.

Ako popularnost dolazi kroz ponižavanje, onda će neko pokušati da tu formulu primeni i u školi, na ulici, u svom okruženju.

To je lančana reakcija.

Kada jagnje izazove bes, a dete ostane bez odbrane

Prava javna bura podigla se tek kada je tokom izvođenja pesme „Čokolada“ na binu dovedeno živo jagnje. Životinja se opirala, pokušavala da pobegne dok su je držali, scena je izazvala talas ogorčenja na društvenim mrežama. „Ovo je previše, umetnost ne sme da uključuje zlostavljanje životinja“, pisali su mnogi.

I zaista, jagnje nije imalo izbor. Nije moglo da razume šta se dešava, niti da pristane na učešće. Reakcija javnosti bila je brza i oštra.

Ali neprijatno pitanje ostaje: da li maloletno dete u euforiji mase, pod pritiskom atmosfere i autoriteta sa bine, zaista ima punu svest i slobodan izbor? Ili se njegovo poniženje lakše opravdava jer ga nazivamo „performansom“ i „dobrovoljnim učešćem“?

Ako smo pokazali da znamo da reagujemo kada je u pitanju životinja, zašto smo ćutali kada su u pitanju deca?

Da li to znači da naše društvo nije dovoljno „kids friendly“? Ne. Problem je dublji od marketinga i površne brige za imidž. Tačnija dijagnoza je moralna relativizacija i normalizacija poniženja. Kada degradacija postane zabava, a zabava postane opravdanje, granice se pomeraju. Reagujemo selektivno – tamo gde je lakše, gde nema političkog ili medijskog rizika. A tamo gde bi trebalo da budemo najglasniji, često biramo tišinu.

To nije pitanje kulture ukusa. To je pitanje sistema vrednosti.

Gde su granice?

Niko ne poziva na cenzuru. Ali poziv na odgovornost nije isto što i zabrana.

Postoje minimalni standardi društvene pristojnosti. Postoje etičke granice. Postoji zaštita maloletnika.

Ako koncerti nemaju starosna ograničenja, ako mediji bez kritičkog osvrta promovišu agresivne obrasce ponašanja, ako institucije ćute – onda problem više nije pojedinac.

Problem je sistem.

Zaključak

Devijantno ponašanje mladih ne nastaje samo od sebe. Ono raste u ambijentu u kojem se agresija naziva „performansom“, poniženje zabavom, a udaranje maloletnika patikom po glavi relativizuje kao deo šoua. Kada takve scene ne izazovu jasnu osudu, poruka je da su granice pomerene.

Mladi su buduće generacije ovog društva. Oni će sutra voditi institucije, donositi odluke i brinuti o nama kada ostarimo. Ako danas normalizujemo nasilje i degradaciju, kakvu budućnost zapravo gradimo? Da li želimo da ovaj svet učinimo boljim za svoju decu i unuke ili smo spremni da ga uništimo zarad trenutne zabave?

Roditelji, institucije i mediji imaju odgovornost. Jer na kraju, kada ostarimo, ko će brinuti o nama – „Desingerica“ ili naše dete?

Za kraj, ostavljamo vas uz pesmu bez spektakla i bez performansa – „They Were Supposed to Protect Me“ sa albuma Dark Child Music Box, snažnu muzičku poruku o izneverenoj zaštiti, odgovornosti odraslih i tišini sistema koji je trebalo da čuva najmlađe.