Ko postavlja granice javne kulture? — ПРЕОБРАЖЕЊЕ

Није проблем само један извођач. Није проблем ни један концерт. Проблем је много дубљи и много озбиљнији. Када јавна сцена почне да нормализује понижавање, гажење, вређање и дехуманизацију као „шоу програм“, онда више не говоримо о ексцесу, већ о системском квару.

На снимцима се види како малолетници излазе на бину, следе инструкције, раде склекове док им одрасла особа стоји ногом на леђима, а затим их у оквиру „перформанса“ удара патиком по глави. Све то пред публиком која аплаудира. Данима су ти призори кружили без озбиљне институционалне реакције. Није било опште осуде. Није било јасне границе. Све је релативизовано као „шоу“, „енергија“, „добровољно учешће“.

Тек када је у причу ушло јагње, када је животиња постала део наступа, подигла се права јавна бука. Тада су се појавиле изјаве о границама уметности, о злостављању, о недопустивости таквог чина.

Та диспропорција је поражавајућа. Ако смо били спремни да ћутимо док се малолетници јавно понижавају и ударају у име перформанса, а реаговали тек када је животиња постала део сцене, онда проблем није само у извођачу. Проблем је у нашим мерилима и у тишини коју бирамо када је непријатно заузети став.

„Уметничка слобода“ или одсуство граница

Уметничка слобода постоји. Она је темељ сваког здравог друштва. Али слобода без граница престаје да буде слобода и постаје злоупотреба.

Не постоји уметничка слобода која оправдава понижавање малолетника. Не постоји слобода која укључује гажење деце по кичми, омаловажавање публике или јавно промовисање примитивизма као врлине.

Слобода престаје тамо где почиње деградација другог човека.

Ако је све дозвољено под изговором перформанса, онда више немамо уметност – имамо спектакл без одговорности.

Девијација као норма

Још опаснији од самог перформанса је аплауз.

Деца која уживају у понижавању. Публика која вришти док их неко гази или пљује. Родитељи који то снимају и деле на друштвеним мрежама као „забавну ствар“.

То није само проблем извођача. То је огледало друштва.

Када дете од 14 или 15 година види да се слава добија агресијом, простаклуком и понижавањем, порука је јасна: што си гласнији, безобразнији и бруталнији – то си видљивији и занимљивији.

И онда се чудимо порасту насиља у школама.

Лоше родитељство – тихи саучесник

Један коментар са друштвених мрежа остаје посебно упечатљив:
„Чуо сам у парку како мајка бесно каже детету од 3 године, гледај тај тик-ток да те не би послала у вртић.“

То није анегдота. То је дијагноза.

Све више видимо родитеље који гурају тек неразвијену децу децу у колицима, који држе мобилни телефон и скролују.

Родитељство се све чешће своди на пребацивање одговорности на екран. Дигитална платформа постаје васпитач. Алгоритам постаје узор.

Ако дете расте уз садржаје у којима се агресија награђује, где је понижење забава, где је простаклук „кул“, онда није изненађење што то почиње да доживљава као нормално.

Ако родитељ дозволи да му малолетно дете иде на наступе на којима се промовише деградација, питање није какав је извођач. Питање је какву поруку родитељ шаље.

Васпитање није забрана без објашњења. Васпитање је постављање граница.

Министарство (не)културе и јавне институције

Посебно је проблематично када особе које јавно промовишу примитивизам добијају институционалну потврду кроз учешће у великим телевизијским форматима.

Јавне установе, медији са националном фреквенцијом и министарства културе имају одговорност. Они обликују јавни простор. Они одређују ко добија легитимитет.

Ако је критеријум гледаност по сваку цену, онда култура постаје тржиште шока.

Поставља се питање: да ли постоји културна стратегија или само комерцијална калкулација? Да ли неко процењује психолошки утицај јавних личности на малолетнике? Да ли постоји граница између провокације и друштвене штете?

Када држава ћути, шаље поруку да је све дозвољено.

Нормализација кича и агресије

Ово није изолован случај. Годинама се гради амбијент у коме је кич норма, агресија забава, а вредности се изврћу наглавачке.

Један коментар каже:
„Он само маркира лудило које већ годинама гледамо у виду Цеце, Јеце и сличног кича који делују безопасно.“

Разлика је можда у стилу, али порука је иста – сензација је важнија од садржаја.

Проблем није у укусу. Проблем је у систему вредности.

Деца као најрањивија мета

Најпотреснији део целе приче су деца.

Достојевски је написао: „Тешко ономе ко увреди дете.“

Дете не разуме иронију перформанса. Оно види модел понашања. Оно учи шта значи бити „популаран“.

Ако популарност долази кроз понижавање, онда ће неко покушати да ту формулу примени и у школи, на улици, у свом окружењу.

То је ланчана реакција.

Када јагње изазове бес, а дете остане без одбране

Права јавна бура подигла се тек када је током извођења песме „Чоколада“ на бину доведено живо јагње. Животиња се опирала, покушавала да побегне док су је држали, сцена је изазвала талас огорчења на друштвеним мрежама. „Ово је превише, уметност не сме да укључује злостављање животиња“, писали су многи.

И заиста, јагње није имало избор. Није могло да разуме шта се дешава, нити да пристане на учешће. Реакција јавности била је брза и оштра.

Али непријатно питање остаје: да ли малолетно дете у еуфорији масе, под притиском атмосфере и ауторитета са бине, заиста има пуну свест и слободан избор? Или се његово понижење лакше оправдава јер га називамо „перформансом“ и „добровољним учешћем“?

Ако смо показали да знамо да реагујемо када је у питању животиња, зашто смо ћутали када су у питању деца?

Да ли то значи да наше друштво није довољно „кидс фриендлy“? Не. Проблем је дубљи од маркетинга и површне бриге за имиџ. Тачнија дијагноза је морална релативизација и нормализација понижења. Када деградација постане забава, а забава постане оправдање, границе се померају. Реагујемо селективно – тамо где је лакше, где нема политичког или медијског ризика. А тамо где би требало да будемо најгласнији, често бирамо тишину.

То није питање културе укуса. То је питање система вредности.

Где су границе?

Нико не позива на цензуру. Али позив на одговорност није исто што и забрана.

Постоје минимални стандарди друштвене пристојности. Постоје етичке границе. Постоји заштита малолетника.

Ако концерти немају старосна ограничења, ако медији без критичког осврта промовишу агресивне обрасце понашања, ако институције ћуте – онда проблем више није појединац.

Проблем је систем.

Закључак

Девијантно понашање младих не настаје само од себе. Оно расте у амбијенту у којем се агресија назива „перформансом“, понижење забавом, а ударање малолетника патиком по глави релативизује као део шоуа. Када такве сцене не изазову јасну осуду, порука је да су границе померене.

Млади су будуће генерације овог друштва. Они ће сутра водити институције, доносити одлуке и бринути о нама када остаримо. Ако данас нормализујемо насиље и деградацију, какву будућност заправо градимо? Да ли желимо да овај свет учинимо бољим за своју децу и унуке или смо спремни да га уништимо зарад тренутне забаве?

Родитељи, институције и медији имају одговорност. Јер на крају, када остаримо, ко ће бринути о нама – „Десингерица“ или наше дете?

За крај, остављамо вас уз песму без спектакла и без перформанса – „Тхеy Wере Суппосед то Протецт Ме“ са албума Дарк Цхилд Мусиц Боx, снажну музичку поруку о изневереној заштити, одговорности одраслих и тишини система који је требало да чува најмлађе.