Sveti prepodobni Vitalije

Latinica | Ћирилица

Istorija Crkve pamti mnoge svetitelje koji su svojim životom ostavili neizbrisiv trag. Neki su postali poznati kao veliki propovednici, drugi kao ispovednici vere koji su podneli teška stradanja za Hrista, a treći kao čudotvorci čijim su se molitvama događala brojna isceljenja. Međutim, među njima postoji jedan svetitelj čije je žitije posebno važno za svakoga ko veruje da nijedan čovek nije izgubljen i da svako može pronaći put pokajanja. Upravo zato život Svetog prepodobnog Vitalija zauzima posebno mesto i u misiji Udruženja „Preobraženje“, koje svakodnevno svedoči da se čovek ne sme poistovetiti sa svojim grehom, bolešću ili padom.

Za razliku od mnogih svetitelja koji su još za života bili poštovani zbog svojih podviga, Sveti Vitalije je bio osuđivan upravo zbog dela koja su ga pred Bogom učinila velikim. Ljudi su u njemu videli sablazan, dok je Gospod video čoveka koji je bio spreman da žrtvuje sopstveni ugled kako bi spasao one koje je društvo već bilo otpisalo. Njegovo žitije predstavlja jednu od najsnažnijih potvrda Hristovih reči: „Ne sudite, da vam se ne sudi“ (Mt. 7,1), jer čovek vidi spoljašnjost, a Bog poznaje dubine ljudskog srca.

Priča o Svetom Vitaliju nije samo svedočanstvo o jednom monahu iz VII veka. To je priča o tome kako izgleda istinska hrišćanska ljubav prema čoveku koji je pao. Dok su stanovnici Aleksandrije bili uvereni da svake noći posećuje kuće bludnica kako bi i sam učestvovao u grehu, iza zatvorenih vrata odvijala se jedna od najdirljivijih misija u istoriji pravoslavnog monaštva. Umesto da osuđuje, on se molio. Umesto da odbaci, pružao je priliku za pokajanje. Umesto da čuva svoje ime među ljudima, bio je spreman da ga izgubi kako bi neko drugi pronašao put ka Hristu.

Zbog toga je njegovo žitije i danas izuzetno aktuelno. Živimo u vremenu u kojem je dovoljno nekoliko sekundi da nekoga osudimo zbog njegove prošlosti, zavisnosti, jedne loše odluke ili jedne fotografije na društvenim mrežama. Sveti Vitalije nas podseća da nijedan čovek nije samo zbir svojih grehova i da se pravo preobraženje ne događa onda kada nekoga osudimo, već onda kada mu pomognemo da ponovo poveruje da ga Bog nije napustio.

Monah iz Gaze koji je izabrao put potpunog smirenja

O životu Svetog Vitalija pre njegovog dolaska u Aleksandriju ne zna se mnogo, ali ono što je sačuvano u crkvenom predanju dovoljno je da pokaže kakav je čovek bio. Podvizavao se u poznatom manastiru prepodobnog Serida u okolini Gaze, jednom od najznačajnijih duhovnih centara tadašnjeg hrišćanskog Istoka. Taj manastir bio je poznat po strogom monaškom životu, poslušanju, neprekidnoj molitvi i dubokom smirenju. U njemu su stasavali podvižnici koji nisu tražili slavu među ljudima, već unutrašnje očišćenje i zajednicu sa Bogom.

Za razliku od mnogih koji su težili da budu poznati kao veliki duhovnici, Vitalije je decenijama živeo potpuno neprimetno. Nije bio episkop, nije ostavio teološka dela niti se proslavio javnim propovedima. Njegov život prolazio je u tišini manastirske svakodnevice, u radu, molitvi i poslušanju. Upravo u tome leži jedna od važnih osobina pravoslavnog monaštva. Svetost se ne gradi kroz velika dela koja će ljudi pamtiti, već kroz hiljade malih pobeda nad sopstvenim egoizmom koje često niko osim Boga ne vidi.

Kada je već bio u dubokoj starosti, dogodilo se nešto što bi malo ko očekivao. Umesto da ostatak života provede u miru manastira, gde bi mogao da se priprema za susret sa Gospodom, Vitalije donosi odluku koja će potpuno promeniti njegov život. Napušta svoju monašku keliju i odlazi u Aleksandriju. Na prvi pogled, takva odluka deluje nelogično. Zašto bi starac, koji je gotovo ceo život proveo u podvigu, odlazio u jedan od najvećih i najnemirnijih gradova tadašnjeg sveta?

Odgovor leži upravo u njegovom razumevanju hrišćanske ljubavi.

Mnogi monasi bežali su u pustinju kako bi se udaljili od greha sveta. Vitalije je, posle decenija provedenih u pustinjskom podvigu, krenuo upravo tamo gde je greh bio najvidljiviji. Nije otišao da bi posmatrao tuđe slabosti, niti da bi drugima držao moralne lekcije. Otišao je zato što je razumeo da Hristos nije došao među pravednike, već među grešnike. Jevanđelje nam više puta pokazuje da se Gospod nije plašio susreta sa carinicima, bludnicama i odbačenima. Naprotiv, upravo njima je prilazio sa najvećom pažnjom, jer su oni najviše osećali težinu svog pada.

Vitalije je očigledno razumeo da monaštvo nije bekstvo od sveta iz straha, već priprema da se svetu služi bez vezanosti za njega. Decenije provedene u molitvi dale su mu duhovnu snagu da može da uđe među ljude zarobljene najtežim gresima, a da pri tome ne izgubi unutrašnji mir niti čistoću srca. Takav podvig nije moguć bez ogromnog iskustva i duhovne zrelosti. Ono što bi za jednog čoveka predstavljalo siguran pad, za svetitelja je postalo prilika da pokaže koliko daleko može da ide ljubav prema bližnjem.

Kada je stigao u Aleksandriju, niko nije mogao ni da nasluti zbog čega je taj nepoznati starac došao u njihov grad. Nije tražio sledbenike, nije držao propovedi na trgovima, niti je pokušavao da privuče pažnju. Tiho je počeo da radi najteže fizičke poslove kako bi zaradio za svakodnevni hleb. Tek kasnije će se pokazati da je svaki novčić koji je zaradio imao unapred određenu namenu i da je svaki njegov dan bio deo jednog mnogo većeg plana koji je poznavao jedino Bog.

Njegova misija tek je počinjala.

Aleksandrija – grad bogatstva, greha i izgubljenih duša

Da bismo razumeli veličinu podviga Svetog Vitalija, potrebno je najpre razumeti grad u koji je došao. Aleksandrija početkom VII veka nije bila običan grad Vizantijskog carstva. Bila je jedan od najvećih centara tadašnjeg sveta, grad u kojem su se susretali različiti narodi, jezici, kulture i religije. Još od vremena Aleksandra Makedonskog predstavljala je simbol trgovine, obrazovanja i bogatstva. Njena čuvena biblioteka i svetionik vekovima su bili znakovi ljudskog znanja i napretka, ali iza sjaja velikog grada često se skrivala sasvim druga stvarnost.

Kao i u mnogim velikim gradovima kroz istoriju, bogatstvo nije donosilo pravednost. Dok su pojedini živeli u raskoši, drugi su jedva preživljavali. Ulice su bile pune trgovaca, pomoraca, vojnika i putnika koji su dolazili iz svih krajeva tada poznatog sveta. Takvo okruženje donosilo je i brojne poroke. Kockanje, pijanstvo, blud i iskorišćavanje siromašnih bili su gotovo svakodnevna pojava. Iako je Aleksandrija bila jedan od najvažnijih hrišćanskih centara, ljudske slabosti nisu nestale samo zato što su se u gradu nalazili hramovi i manastiri. Naprotiv, što je grad bio veći, to su bile veće i razlike između bogatih i siromašnih, između onih koji su živeli dostojanstveno i onih koji su svakodnevno bili primorani da prodaju sopstveno dostojanstvo kako bi preživeli.

Posebno težak položaj imale su žene koje su se bavile prostitucijom. Danas se o tome često govori kroz sociološke ili političke analize, ali u vreme Svetog Vitalija takve žene gotovo da nisu imale nikakvu nadu da započnu novi život. Mnoge od njih nisu svoj put izabrale slobodno. Siromaštvo, ropstvo, dugovi, trgovina ljudima ili napuštenost često su ih dovodili do toga da prodaju sopstveno telo kako bi obezbedile hranu i krov nad glavom. Društvo ih je preziralo, muškarci su ih iskorišćavali, a malo ko je razmišljao o tome kako su dospele u takav položaj. Za većinu ljudi one nisu bile osobe, već simbol greha.

Upravo zbog toga izbor Svetog Vitalija deluje toliko neobično. Da je želeo, mogao je da propoveda u hramovima, razgovara sa uglednim građanima ili se povuče među monahe koji su živeli u okolini grada. Umesto toga, svoje korake usmerio je prema onima koje su svi drugi zaobilazili. Video je ljude kojima je pomoć bila najpotrebnija i odlučio da upravo njima posveti ostatak svog života.

Njegov pogled bio je potpuno drugačiji od pogleda većine savremenika. Dok su drugi u tim ženama videli samo greh, on je video duše koje je Hristos iskupio Svojom krvlju. Video je ljudska bića koja su možda izgubila nadu, ali nisu izgubila mogućnost pokajanja. Shvatao je da čovek nikada nije samo zbir svojih najgorih dela. Iza svakog pada postoji lična istorija, rana koju možda niko nikada nije pokušao da izleči i čežnja za životom koji je mogao biti drugačiji.

To nije značilo da je smatrao kako njihov način života nije grešan. Naprotiv. Sveti Vitalije je veoma dobro znao koliko je blud razoran i za telo i za dušu. Međutim, znao je još jednu stvar koju ljudi često zaboravljaju – greh treba mrzeti, ali čoveka nikada ne treba prestati voleti. Upravo ta razlika postala je temelj njegovog podviga i razlog zbog kojeg će njegovo ime ostati zauvek upisano među svetitelje Pravoslavne crkve.

Podvig koji niko nije mogao da razume

Po dolasku u Aleksandriju, Sveti Vitalije nije tražio pomoć od bogatih ljudi niti je živeo od priloga. Svakoga jutra izlazio je među radnike koji su čekali da ih neko unajmi za najteže fizičke poslove. Radio je ono što drugi nisu želeli – nosio teret, istovarao robu, pomagao na gradilištima i prihvatao svaki pošten posao kojim je mogao da zaradi nekoliko novčića. Bio je već star čovek, ali nije želeo da živi na račun drugih. Njegov trud bio je sastavni deo njegovog podviga.

Kada bi dobio dnevnicu, zadržavao bi tek onoliko koliko je bilo potrebno da kupi malo hleba i nekoliko zrna boba, hrane kojom se često hranio. Sve ostalo odvajao je za svoju neobičnu misiju. Uveče bi odlazio kod jedne od žena koje su živele od prostitucije i davao joj novac koji je tog dana zaradio. Ali taj novac nije bio plaćanje za greh, kako su kasnije mnogi pomislili. Bio je otkup jedne noći njenog života.

Molio bi je da te večeri nikoga ne prima i da ostane sama sa njim u kući. Zatim bi započinjao ono zbog čega je zapravo dolazio.

Cela noć prolazila je u molitvi.

Nekada je razgovarao sa njom o Hristu, o tome da nijedan greh nije veći od Božijeg milosrđa ako postoji iskreno pokajanje. Nekada bi čitao psalme, a nekada bi satima ćutao i molio se za njenu dušu. Nije dolazio kao sudija koji će je podsetiti na njenu sramotu, već kao lekar koji pokušava da izleči ono što je duboko ranjeno. Razumeo je da čovek koji godinama sluša samo osudu vremenom poveruje da više nije dostojan spasenja. Upravo tu laž želeo je da razbije.

Možemo samo pretpostaviti koliko su ti razgovori bili teški. Mnoge od tih žena verovatno su godinama slušale obećanja, uvrede, laži i poniženja. Pred sobom su sada imale starog monaha koji od njih nije tražio ništa osim da makar jednu noć provedu daleko od greha i da poveruju da ih Bog nije zaboravio. Za neke je to verovatno bio prvi put da ih je neko pogledao sa poštovanjem, bez požude i bez prezira.

Kada bi svanulo jutro, Sveti Vitalije bi odlazio kao da se ništa nije dogodilo. Nikada nije tražio zahvalnost, niti je želeo da ga bilo ko smatra dobročiniteljem. Pre odlaska imao je samo jednu molbu – da nikome ne govore zbog čega je dolazio. Tražio je od njih da njegov podvig ostane tajna.

Na prvi pogled, takva molba izgleda neobično. Zar ne bi bilo lakše da su odmah svima objasnile istinu? Zar time ne bi sprečio sablazan koja će kasnije nastati?

Upravo u tome se vidi dubina njegovog smirenja.

Vitalije nije želeo da ga ljudi hvale zbog njegovih dela. Još manje je želeo da žene koje pokušavaju da promene svoj život postanu predmet novih priča i radoznalosti. Njegov cilj nije bio da izgradi ugled svetog čoveka, već da pred Bogom sačuva dostojanstvo onih kojima je pomagao. Bio je spreman da ceo grad poveruje da je licemer samo da nijedna od tih žena ne bude dodatno ponižena.

Takvo smirenje teško je razumeti savremenom čoveku. Živimo u vremenu kada se i najmanje dobro delo često javno objavljuje. Navikli smo da uspeh merimo brojem pregleda, pohvala i priznanja. Sveti Vitalije je izabrao potpuno suprotan put. Svoje najveće podvige skrivao je od ljudi, a bio je spreman da prihvati čak i javnu sramotu ako će ona nekome otvoriti vrata pokajanja.

Malo po malo, njegov trud počeo je da donosi plodove. Neke od žena prestajale su da se bave bludom i pronalazile pošten posao. Druge su napuštale grad kako bi započele novi život daleko od stare sredine. Bilo je i onih koje su kasnije stupile u manastire i ostatak života provele u pokajanju. Ali sve te promene bile su skrivene od očiju javnosti. Ono što su stanovnici Aleksandrije videli bilo je samo jedno – stari monah svake večeri ulazi u kuće žena na lošem glasu.

I upravo tada počinje najteži deo njegovog podviga.

Koliko lako osuđujemo, a koliko malo znamo

Nije bilo potrebno mnogo vremena da se po Aleksandriji pročuju priče o neobičnom monahu. Ljudi su počeli da primećuju kako starac svake večeri odlazi u drugi deo grada, upravo tamo gde su živele žene na lošem glasu. Niko nije znao šta se dešava iza zatvorenih vrata, ali malo ko je pokušavao da sazna istinu. Kao i mnogo puta kroz istoriju, pretpostavka je vrlo brzo postala „činjenica“, a glasina se pretvorila u opšteprihvaćeno mišljenje.

Počeli su komentari, šapat i otvorene osude.

„Zar je moguće da je monah toliko pao?“

„Kako ga nije sramota da u starosti tako živi?“

„Nije ni čudo što govori o pobožnosti kada noću radi ono što radi.“

Ljudi koji ga nikada nisu upoznali donosili su zaključke sa potpunom sigurnošću. Niko nije postavio pitanje da li postoji neko drugo objašnjenje. Niko nije pomislio da možda vidi samo mali deo nečije životne priče. Bilo je dovoljno ono što oči vide da bi se čovek proglasio grešnikom.

Koliko je to slično našem današnjem vremenu.

Danas više nije potrebno ni da nekoga lično sretnemo kako bismo ga osudili. Dovoljno je da se neko pojavi na društvenim mrežama, da osvane neki naslov u medijima, nekoliko sekundi video-snimka ili fotografija izvučena iz konteksta. Za nekoliko trenutaka mogu uslediti cyberbullying, online harassment i dogpiling – različiti oblici javne internet osude. Jedan trenutak postaje presuda za ceo život. Ljudi retko traže istinu, jer je mnogo lakše prihvatiti ono što potvrđuje sopstvene pretpostavke, koje vrlo često nastaju upravo iz naših sopstvenih slabosti, strahova i predrasuda.

Sveti Vitalije je sve to mogao da zaustavi jednom rečenicom.

Mogao je da objasni zbog čega odlazi kod tih žena. Mogao je da pozove one koje su promenile život da posvedoče istinu. Mogao je da odbrani svoje ime i ugled.

Ali nije.

To ćutanje nije bilo slabost.

Bilo je izraz najvećeg smirenja.

Smiren čovek ne oseća potrebu da pred svakim brani sebe. On zna da ljudsko mišljenje nije merilo istine. Najteže je prihvatiti da vas drugi smatraju onim što niste, a da pritom ostanete bez gorčine, bez mržnje i bez želje za osvetom. Upravo to je Sveti Vitalije uspeo. Njegovo srce nije bilo usmereno na to kako će ga ljudi pamtiti, već da li će makar jedna duša pronaći put ka spasenju, ka Hristu.

Crkveno predanje beleži i događaj koji najbolje pokazuje koliko daleko može otići ljudska osuda. Jedan mladić, uveren da pred sobom ima licemernog monaha, prišao je Svetom Vitaliju i udario ga po licu. U njegovim očima to nije bio starac dostojan poštovanja, već čovek koji svojim ponašanjem sablažnjava narod.

Sveti Vitalije nije uzvratio.

Mirno je podneo uvredu i, prema predanju, rekao da će doći vreme kada će upravo taj mladić biti primoran da prizna svoju grešku.

Koliko je samo duboka razlika između ljudske i Božije pravde. Čovek želi da odmah dokaže da je u pravu, dok svetitelj sve prepušta Bogu. On ne traži pobedu u raspravi, već pobedu nad sopstvenim ponosom. Zato i nije slučajno što su najveći svetitelji gotovo uvek bili ljudi koji su umeli da trpe nepravdu bez mržnje.

Njegov podvig postajao je iz dana u dan sve teži. Nije nosio samo teret godina i svakodnevnog fizičkog rada, već i teret prezira celoga grada. Ipak, nije odustajao. Svake večeri nastavljao je da obilazi žene kojima je bila potrebna nada, potpuno svestan da svaka nova poseta znači i novu osudu ljudi koji ga posmatraju.

Možda upravo ovde leži jedna od najvećih pouka njegovog života.

Većina nas spremna je da učini dobro dokle god će to dobro biti priznato. Ali koliko nas je spremno da čini dobro ako će zbog toga izgubiti ugled? Koliko nas bi nastavilo da pomaže čoveku za koga svi misle da ga ne treba spasavati? Koliko nas bi prihvatilo da nas nazivaju licemerima, samo da bi neko drugi dobio priliku za novi početak?

Sveti Vitalije nije izgubio ugled slučajno.

On ga je svesno položio na žrtvenik ljubavi prema bližnjem.

Istina koja je postala poznata tek posle njegove smrti

Predanje govori da se Sveti Vitalije, pred kraj svog zemaljskog života, povukao u svoju skromnu keliju. Posle dugih godina rada, molitve i skrivenog služenja drugima, došlo je vreme njegovog odlaska Gospodu. Kada su ljudi ušli u njegovu keliju, zatekli su ga kako je mirno predao svoju dušu Bogu, klečeći na molitvi. Bio je to kraj života koji je spolja izgledao kao neuspeh, a pred Bogom predstavljao jednu od najlepših pobeda hrišćanske ljubavi.

Pored njega je pronađena poruka koja je u različitim izvorima preneta u nešto drugačijem obliku, ali sa istom suštinom. U njoj je pozvao ljude da nikada ne osuđuju bližnje pre nego što dođe vreme Božijeg suda. Bila je to poslednja pouka čoveka koji je ceo život proveo trpeći upravo ono protiv čega je upozoravao.

Vest o njegovoj smrti brzo se proširila Aleksandrijom.

Međutim, ono što se zatim dogodilo promenilo je pogled čitavog grada.

Jedna po jedna, žene kod kojih je dolazio počele su da govore istinu. Ispričale su da ih nikada nije dodirnuo, da nije dolazio zbog telesnog zadovoljstva niti zbog skrivene strasti, već da je svaku noć provodio u molitvi, razgovoru i nagovaranju da napuste grešan život. Priznale su da im je davao novac samo da te večeri ne moraju da prodaju svoje telo, otkupljujući im makar na jednu noć slobodu od greha, poniženja i patnje, i da je od njih tražio jedino da nikome ne otkrivaju razlog njegovih dolazaka.

Narod je ostao zatečen.

Čovek koga su godinama nazivali licemerom pokazao se kao jedan od najvećih podvižnika svoga vremena.

Još potresnije bilo je svedočenje samih žena. Mnoge od njih zaista su napustile dotadašnji način života. Neke su pronašle pošten posao, druge su zasnovale porodice, a pojedine su otišle u manastire i ostatak života provele u pokajanju i molitvi. Ono što nisu uspeli da postignu ni osuda, ni pretnje, ni prezir društva, postigla je tiha ljubav jednog starog monaha koji ih nije posmatrao kroz njihov greh, već kroz mogućnost njihovog spasenja.

Posebno je potresna sudbina mladića koji je udario Svetog Vitalija. Prema predanju, ubrzo nakon starčeve smrti obuzeo ga je težak duševni nemir. Tek kada je shvatio koga je zapravo uvredio i iskreno se pokajao, pronašao je mir. Time se još jednom pokazalo da ljudska osuda najpre ranjava onoga ko osuđuje.

Stanovnici Aleksandrije tada su shvatili koliko su pogrešili. Godinama su bili uvereni da brane moral i istinu, a zapravo su svojim jezicima osuđivali čoveka koji je činio delo kakvo retko ko ima snage da učini. Njihov primer ostao je trajna opomena svim budućim pokolenjima da između onoga što vidimo i onoga što zaista jeste često postoji ogromna razlika.

Istina je, na kraju, izašla na videlo.

Ali tek onda kada Svetom Vitaliju više nije bilo potrebno da ljudi promene mišljenje o njemu.

To je možda i najlepši dokaz njegovog smirenja. Nije dočekao da ga narod slavi. Nije video kako oni koji su ga vređali traže oproštaj. Nije prisustvovao promeni njihovih srca. Sve je to prepustio Bogu, potpuno siguran da ljudsko priznanje nije nagrada kojoj hrišćanin treba da teži.

Njegov život ostao je večni podsetnik da istina ne zavisi od toga koliko ljudi u nju veruje, već od toga da li je poznata Bogu.

Ljubav prema grešniku nije opravdavanje greha

Žitije Svetog prepodobnog Vitalija često izaziva nedoumicu kod ljudi koji ga čitaju prvi put. Neki se pitaju da li je njegov način delovanja bio previše rizičan, dok drugi pogrešno zaključuju da je svojim postupcima pokazivao popustljivost prema grehu. Međutim, upravo ovde je potrebno napraviti razliku koju pravoslavno bogoslovlje vekovima jasno naglašava – jedno je voleti grešnika, a sasvim drugo opravdavati greh.

Hristos tokom čitavog Jevanđelja pokazuje upravo takav odnos prema čoveku. Primao je carinike za svoju trpezu, razgovarao sa Samarjankom, dopuštao bludnicama da Mu priđu i nije odbacio razbojnika koji se pokajao na krstu. Zbog toga su Ga fariseji često optuživali da sedi sa grešnicima, ne razumevajući da Njegovo prisustvo među njima nije bilo odobravanje njihovog načina života, već poziv na obraćenje.

Najjasnije se to vidi u događaju sa ženom uhvaćenom u preljubi. Kada su književnici i fariseji doveli ženu pred Hrista, želeći da je po Mojsijevom zakonu kamenuju, očekivali su da će potvrditi njihovu osudu. Umesto toga, Gospod im je rekao: „Koji je među vama bez greha, neka prvi baci kamen na nju.“ Jedan po jedan, počevši od najstarijih, svi su otišli, jer ih je savest podsetila na sopstvene grehe. Tek tada Hristos se obraća ženi i govori: „Ni ja te ne osuđujem; idi i od sada više ne greši.“ U nekoliko rečenica sadržana je cela hrišćanska istina i suština o čoveku. Prvo dolazi milosrđe, zatim poziv na promenu života. Ne postoji opravdavanje greha, ali ne postoji ni odbacivanje čoveka.

Ovaj događaj otkriva još jednu važnu istinu koju savremeni čovek često zaboravlja. Većina ljudi spremna je da u tuđoj ruci vidi kamen, ali retko ko zastane da pogleda sopstveno srce. Osuda gotovo uvek polazi od uverenja da smo bolji od onoga koga osuđujemo. Hristos upravo to razbija jednim pitanjem koje i danas odzvanja kroz vekove: „Koji je među vama bez greha?“ Nije rekao da greh ne postoji niti da preljuba nije greh. Samo je pokazao da nijedan čovek nema pravo da se postavlja na mesto konačnog sudije drugom čoveku. Sud pripada Bogu, a nama je poverena ljubav, istina i poziv na pokajanje. Upravo je tim putem išao i Sveti Vitalije.

Upravo tim putem krenuo je i Sveti Vitalije.

On nikada nije rekao da je blud prihvatljiv. Nikada nije tvrdio da način života tih žena nije grešan. Da jeste tako mislio, ne bi imao razloga da ih poziva na pokajanje niti da za njih provodi čitave noći u molitvi. Njegov cilj nije bio da im olakša život u grehu, već da im pomogne da iz njega izađu. Razlika je ogromna. Jedno je nekoga ostaviti tamo gde jeste, a drugo pružiti mu ruku kako bi ustao.

To je razlika koju savremeni čovek često gubi iz vida.

Danas se veoma lako upada u jednu od dve krajnosti. Prva je da se svaki greh relativizuje, pa se čoveku govori da nema potrebe da se menja jer je „takav kakav jeste“. Druga krajnost jeste da se grešnik potpuno odbaci, kao da više nema pravo na novi početak. Hrišćanstvo ne prihvata nijednu od tih krajnosti. Ono poziva na pokajanje, ali nikada ne oduzima nadu u spasenje.

Sveti apostol Pavle podseća da je Hristos došao „da spase grešnike“. To ne znači da greh postaje manje ozbiljan, već da Božije milosrđe ostaje veće od svakog pada. Kada bi Crkva postojala samo za pravednike, njena vrata bila bi gotovo prazna. Ona postoji upravo zato što svaki čovek, ma koliko pao, može ustati ukoliko iskreno poželi da promeni svoj život.

Sveti Vitalije je to razumeo bolje od mnogih svojih savremenika. Zato nije obilazio one kojima nije bila potrebna pomoć, već one koji su živeli na samom dnu društvene lestvice. Video je da se iza spoljašnjeg greha često kriju očajanje, usamljenost, glad, nasilje i osećaj da ih je čak i Bog napustio. Njegov podvig nije bio samo molitva za njihovo pokajanje. Bio je i podsećanje da ih Hristos nije prestao voleti.

Zašto je njegov podvig bio toliko veliki?

Važno je da se na trenutak zaustavimo i još jednom razjasnimo suštinu čitavog ovog žitija. Lako je usredsrediti se na neobičnost postupaka Svetog Vitalija i propustiti ono najvažnije. Njegov podvig nije bio u tome što je odlazio među žene koje su svi drugi izbegavali. Nije bio ni u teškom fizičkom radu kojim je svakodnevno zarađivao novac, niti u strogom postu i molitvi kojima je provodio život. Sve je to bilo veliko, ali nije bilo najveće.

Ugled je čoveku veoma važan. Svako želi da ga drugi poštuju, da o njemu govore lepo i da ga smatraju čestitim. Čak i kada činimo dobro, često potajno očekujemo makar malo priznanja ili zahvalnosti. To nije neobično, jer je prirodno da čovek želi da bude prihvaćen u zajednici.

Ali Sveti Vitalije je učinio nešto što gotovo prevazilazi ljudsku logiku.

Bio je spreman da ga smatraju licemerom.

Bio je spreman da ga smatraju bludnikom.

Bio je spreman da ga vređaju, ismevaju i odbacuju.

I sve to ne zato što je voleo poniženje, već zato što nije želeo da ugrozi one kojima je pomagao. Da je javno objasnio svoj podvig, možda bi sačuvao svoje ime, ali bi žene koje su pokušavale da započnu novi život ponovo bile izložene javnom poniženju. Umesto toga, izabrao je da teret sramote ponese na svojim leđima.

U tome se krije suština hrišćanske ljubavi.

Ljubav nije osećanje koje postoji dok nam je prijatno.

Ljubav je spremnost da podnesemo teret drugoga.

Apostol Pavle upravo zato piše: „Nosite bremena jedan drugoga i tako ispunite zakon Hristov.“

Sveti Vitalije nije samo pročitao te reči – On ih je živeo.

Možda upravo zato možemo zaključiti: kada bi svako od nas poneo makar mali deo bremena svoga bližnjeg, nijedan čovek ne bi ostao sam pod težinom svoga krsta.

Šta Sveti Vitalije govori našem vremenu?

Iako je od njegovog života prošlo više od trinaest vekova, menjale su se države, carstva i tehnologije, ali ljudska sklonost da brzo osuđuje druge ostala je gotovo nepromenjena. Razlika je samo u tome što danas, zahvaljujući tehnologiji, osuda može za nekoliko trenutaka obići ceo svet.

Danas možda više ne stojimo na trgovima Aleksandrije, ali stojimo iza ekrana. Nekada su se glasine širile ulicama i od usta do usta, a danas društvenim mrežama i medijima. Nekada su bili potrebni dani da se neko okleveta, a danas je dovoljno nekoliko minuta. Koliko puta čovek pročita naslov, pogleda jednu fotografiju ili kratak video-snimak i već zaključi kakva je neka osoba? Koliko puta komentari puni mržnje nastanu pre nego što iko proveri činjenice? A kada se na društvenim mrežama pojavi vest o čoveku koji se bori sa zavisnošću od narkotika, alkohola, kocke ili nekog drugog poroka, koliko brzo ga proglasimo izgubljenim, zaboravljajući da iza njegove bolesti i pada i dalje stoji čovek koji nije prestao da bude ikona Božija?

Žitije Svetog Vitalija upozorava da upravo tu počinje velika duhovna opasnost. Osuda gotovo nikada ne pogađa samo onoga kome je upućena – ona menja i srce onoga koji osuđuje. Čovek koji neprestano traži tuđe greške vremenom prestaje da vidi sopstvene, počinje da veruje da je njegova pravednost dovoljna sama sebi, a upravo je takvu prividnu pravednost Hristos najčešće razotkrivao kod fariseja. Danas se to posebno vidi u odnosu prema ljudima koji se bore sa različitim oblicima zavisnosti. Umesto da u njima vidimo čoveka kojem je potrebna pomoć, često u njima vidimo samo etiketu – „narkoman“, „alkoholičar“, „kockar“ – kao da su zauvek svedeni na svoj najteži pad.

Sveti Vitalije nas zato poziva na nešto mnogo teže od uzdržavanja od osuđivanja i komentarisanja drugih. Poziva nas da u svakom čoveku najpre vidimo ikonu Božiju, a tek potom njegove slabosti. To ne znači da ćemo zatvarati oči pred grehu ili opravdavati zavisnost, već da nikada nećemo dozvoliti da greh, bolest ili pad postanu jedino po čemu ćemo nekoga pamtiti. Jer ako je Bog toliko puta podizao ljude koje je svet smatrao izgubljenima, ko smo onda mi da bilo kome zauvek zatvorimo vrata nade?

Preobraženje čoveka počinje onda kada shvatimo da nismo izgubljeni

Kada se govori o Svetom prepodobnom Vitaliju, lako je zadržati se na neobičnosti njegovog podviga. Međutim, ukoliko se njegov život svede samo na zanimljivu priču iz istorije Crkve, propušta se njegova najvažnija poruka. Vitalije nije otišao među žene koje su živele od bluda zato što je želeo da učini nešto nesvakidašnje. Otišao je zato što je razumeo suštinu Jevanđelja – nijedan čovek nije toliko pao da ga Božija blagodat ne može podići, ukoliko postoji makar najmanja želja za pokajanjem.

Upravo zbog toga njegovo žitije ima posebno mesto i u vremenu u kojem živimo. Danas su možda drugačiji oblici greha, drugačije su okolnosti i izazovi, ali je ljudska usamljenost ostala ista. Mnogi ljudi zarobljeni su alkoholizmom, narkomanijom, kockanjem, pornografijom ili drugim oblicima zavisnosti. Neki su izgubili porodicu, posao i poverenje najbližih. Drugi nose teret zatvorske prošlosti, nasilja koje su preživeli ili odluka zbog kojih se godinama stide sami sebe. Društvo ih vrlo često posmatra isključivo kroz njihove padove, dok retko ko vidi čoveka koji se iza tih padova nalazi.

To, naravno, ne znači da treba umanjivati odgovornost za učinjene grehe ili posledice koje oni ostavljaju. Pravoslavna vera nikada nije učila da pokajanje briše odgovornost, niti da se život može promeniti bez truda, odricanja i borbe sa samim sobom. Ali nas uči da nijedan čovek ne sme biti lišen nade. Dokle god postoji život, postoji mogućnost da se srce promeni, da se čovek vrati Bogu i da, uz Njegovu pomoć, započne novi put.

U tome je Sveti Vitalije ostavio primer koji prevazilazi granice svog vremena. Nije birao kome će pomoći na osnovu toga koliko je neko zaslužio pomoć. Nije računao da li će njegov trud biti uspešan niti je očekivao zahvalnost. Njegov zadatak bio je da poseje seme ljubavi, istine i nade, a plodove je prepuštao Bogu. To je važna pouka i za svakoga ko danas pokušava da pomogne čoveku koji se bori sa bilo kojim oblikom zavisnosti ili teškog greha. Nijedan razgovor, nijedna iskrena molitva, nijedna pružena ruka i nijedna reč podrške nisu uzaludni, čak i kada njihov rezultat ne vidimo odmah. Bog često deluje tiho, postepeno i neprimetno, baš kao što je tiho i neprimetno delovao kroz život Svetog Vitalija.

Njegovo žitije opominje i one koji su skloni brzom osuđivanju drugih. Koliko puta smo nekoga otpisali posle jedne greške? Koliko puta smo poverovali da se neko nikada neće promeniti? Koliko puta smo čoveka poistovetili sa njegovim najtežim padom i time ga povredili, direktno ili indirektno? Možda nikada nećemo saznati koliko smo puta pogrešili u svojim procenama, baš kao što stanovnici Aleksandrije nisu znali da svakodnevno osuđuju svetitelja. Zato nas život Svetog Vitalija poziva na smirenje – da budemo oprezni u svojim sudovima, da razlikujemo greh od grešnika i da nikada ne zatvorimo vrata milosrđu pre nego što ih je zatvorio sam Bog.

Možda je upravo zato ovaj tihi monah jedan od najsnažnijih svedoka Jevanđelja. Nije ostavio velike spise, nije predvodio narodne pokrete niti je gradio svoju slavu pred ljudima. Ostavio je nešto mnogo vrednije – primer da se istinska ljubav prema bližnjem meri spremnošću da za njegovo spasenje žrtvujemo sopstveni komfor, vreme, ugled i ponos. Pokazao je da je moguće voleti čoveka, a mrzeti greh; pružiti ruku, a ne opravdavati pad; govoriti istinu, a ne izgubiti milosrđe.

Zbog toga Sveti prepodobni Vitalije ostaje svetitelj koji i danas podseća da nijedan čovek nije beznadežan, da nijedan greh nije jači od iskrenog pokajanja i da najveća pobeda nije kada osudimo grešnika, već kada pomognemo da se jedna izgubljena duša vrati Hristu.

Srpska pravoslavna crkva praznuje Svetog prepodobnog Vitalija 5. maja po novom, odnosno 22. aprila po starom kalendaru.

Tropar Svetom prepodobnom Vitaliju – glas 8 (staroslovenski):

V tebѣ, otče, izvѣstno spasesя ježe po obrazu:
priim bo krest,
poslѣdoval jesi Hristu,
i dѣja učil jesi prezirati ubo plot, prehodit bo,
prilѣžati že o duši, veщi bezsmertnѣj.
Tѣmže i so angeli sradujetsja,
prepodobne Vitalije, duh tvoj.

Tropar Svetom prepodobnom Vitaliju – glas 8 (srpski):

U tebi se, oče, sigurno sačuvalo ono što je stvoreno po Božijem liku.
Uzevši svoj krst,
pošao si za Hristom
i svojim životom učio da treba prezirati prolazno telo,
a starati se za dušu, koja je besmrtna.
Zato se, prepodobni Vitalije,
duh tvoj raduje zajedno sa anđelima.