Sveti prepodobni Vitalije — ПРЕОБРАЖЕЊЕ

Latinica| Ћирилица

Историја Цркве памти многе светитеље који су својим животом оставили неизбрисив траг. Неки су постали познати као велики проповедници, други као исповедници вере који су поднели тешка страдања за Христа, а трећи као чудотворци чијим су се молитвама догађала бројна исцељења. Међутим, међу њима постоји један светитељ чије је житије посебно важно за свакога ко верује да ниједан човек није изгубљен и да свако може пронаћи пут покајања. Управо зато живот Светог преподобног Виталија заузима посебно место и у мисији Удружења „Преображење“, које свакодневно сведочи да се човек не сме поистоветити са својим грехом, болешћу или падом.

За разлику од многих светитеља који су још за живота били поштовани због својих подвига, Свети Виталије је био осуђиван управо због дела која су га пред Богом учинила великим. Људи су у њему видели саблазан, док је Господ видео човека који је био спреман да жртвује сопствени углед како би спасао оне које је друштво већ било отписало. Његово житије представља једну од најснажнијих потврда Христових речи: „Не судите, да вам се не суди“ (Мт. 7,1), јер човек види спољашњост, а Бог познаје дубине људског срца.

Прича о Светом Виталију није само сведочанство о једном монаху из ВИИ века. То је прича о томе како изгледа истинска хришћанска љубав према човеку који је пао. Док су становници Александрије били уверени да сваке ноћи посећује куће блудница како би и сам учествовао у греху, иза затворених врата одвијала се једна од најдирљивијих мисија у историји православног монаштва. Уместо да осуђује, он се молио. Уместо да одбаци, пружао је прилику за покајање. Уместо да чува своје име међу људима, био је спреман да га изгуби како би неко други пронашао пут ка Христу.

Због тога је његово житије и данас изузетно актуелно. Живимо у времену у којем је довољно неколико секунди да некога осудимо због његове прошлости, зависности, једне лоше одлуке или једне фотографије на друштвеним мрежама. Свети Виталије нас подсећа да ниједан човек није само збир својих грехова и да се право преображење не догађа онда када некога осудимо, већ онда када му помогнемо да поново поверује да га Бог није напустио.

Монах из Газе који је изабрао пут потпуног смирења

О животу Светог Виталија пре његовог доласка у Александрију не зна се много, али оно што је сачувано у црквеном предању довољно је да покаже какав је човек био. Подвизавао се у познатом манастиру преподобног Серида у околини Газе, једном од најзначајнијих духовних центара тадашњег хришћанског Истока. Тај манастир био је познат по строгом монашком животу, послушању, непрекидној молитви и дубоком смирењу. У њему су стасавали подвижници који нису тражили славу међу људима, већ унутрашње очишћење и заједницу са Богом.

За разлику од многих који су тежили да буду познати као велики духовници, Виталије је деценијама живео потпуно неприметно. Није био епископ, није оставио теолошка дела нити се прославио јавним проповедима. Његов живот пролазио је у тишини манастирске свакодневице, у раду, молитви и послушању. Управо у томе лежи једна од важних особина православног монаштва. Светост се не гради кроз велика дела која ће људи памтити, већ кроз хиљаде малих победа над сопственим егоизмом које често нико осим Бога не види.

Када је већ био у дубокој старости, догодило се нешто што би мало ко очекивао. Уместо да остатак живота проведе у миру манастира, где би могао да се припрема за сусрет са Господом, Виталије доноси одлуку која ће потпуно променити његов живот. Напушта своју монашку келију и одлази у Александрију. На први поглед, таква одлука делује нелогично. Зашто би старац, који је готово цео живот провео у подвигу, одлазио у један од највећих и најнемирнијих градова тадашњег света?

Одговор лежи управо у његовом разумевању хришћанске љубави.

Многи монаси бежали су у пустињу како би се удаљили од греха света. Виталије је, после деценија проведених у пустињском подвигу, кренуо управо тамо где је грех био највидљивији. Није отишао да би посматрао туђе слабости, нити да би другима држао моралне лекције. Отишао је зато што је разумео да Христос није дошао међу праведнике, већ међу грешнике. Јеванђеље нам више пута показује да се Господ није плашио сусрета са цариницима, блудницама и одбаченима. Напротив, управо њима је прилазио са највећом пажњом, јер су они највише осећали тежину свог пада.

Виталије је очигледно разумео да монаштво није бекство од света из страха, већ припрема да се свету служи без везаности за њега. Деценије проведене у молитви дале су му духовну снагу да може да уђе међу људе заробљене најтежим гресима, а да при томе не изгуби унутрашњи мир нити чистоћу срца. Такав подвиг није могућ без огромног искуства и духовне зрелости. Оно што би за једног човека представљало сигуран пад, за светитеља је постало прилика да покаже колико далеко може да иде љубав према ближњем.

Када је стигао у Александрију, нико није могао ни да наслути због чега је тај непознати старац дошао у њихов град. Није тражио следбенике, није држао проповеди на трговима, нити је покушавао да привуче пажњу. Тихо је почео да ради најтеже физичке послове како би зарадио за свакодневни хлеб. Тек касније ће се показати да је сваки новчић који је зарадио имао унапред одређену намену и да је сваки његов дан био део једног много већег плана који је познавао једино Бог.

Његова мисија тек је почињала.

Александрија – град богатства, греха и изгубљених душа

Да бисмо разумели величину подвига Светог Виталија, потребно је најпре разумети град у који је дошао. Александрија почетком ВИИ века није била обичан град Византијског царства. Била је један од највећих центара тадашњег света, град у којем су се сусретали различити народи, језици, културе и религије. Још од времена Александра Македонског представљала је симбол трговине, образовања и богатства. Њена чувена библиотека и светионик вековима су били знакови људског знања и напретка, али иза сјаја великог града често се скривала сасвим друга стварност.

Као и у многим великим градовима кроз историју, богатство није доносило праведност. Док су поједини живели у раскоши, други су једва преживљавали. Улице су биле пуне трговаца, помораца, војника и путника који су долазили из свих крајева тада познатог света. Такво окружење доносило је и бројне пороке. Коцкање, пијанство, блуд и искоришћавање сиромашних били су готово свакодневна појава. Иако је Александрија била један од најважнијих хришћанских центара, људске слабости нису нестале само зато што су се у граду налазили храмови и манастири. Напротив, што је град био већи, то су биле веће и разлике између богатих и сиромашних, између оних који су живели достојанствено и оних који су свакодневно били приморани да продају сопствено достојанство како би преживели.

Посебно тежак положај имале су жене које су се бавиле проституцијом. Данас се о томе често говори кроз социолошке или политичке анализе, али у време Светог Виталија такве жене готово да нису имале никакву наду да започну нови живот. Многе од њих нису свој пут изабрале слободно. Сиромаштво, ропство, дугови, трговина људима или напуштеност често су их доводили до тога да продају сопствено тело како би обезбедиле храну и кров над главом. Друштво их је презирало, мушкарци су их искоришћавали, а мало ко је размишљао о томе како су доспеле у такав положај. За већину људи оне нису биле особе, већ симбол греха.

Управо због тога избор Светог Виталија делује толико необично. Да је желео, могао је да проповеда у храмовима, разговара са угледним грађанима или се повуче међу монахе који су живели у околини града. Уместо тога, своје кораке усмерио је према онима које су сви други заобилазили. Видео је људе којима је помоћ била најпотребнија и одлучио да управо њима посвети остатак свог живота.

Његов поглед био је потпуно другачији од погледа већине савременика. Док су други у тим женама видели само грех, он је видео душе које је Христос искупио Својом крвљу. Видео је људска бића која су можда изгубила наду, али нису изгубила могућност покајања. Схватао је да човек никада није само збир својих најгорих дела. Иза сваког пада постоји лична историја, рана коју можда нико никада није покушао да излечи и чежња за животом који је могао бити другачији.

То није значило да је сматрао како њихов начин живота није грешан. Напротив. Свети Виталије је веома добро знао колико је блуд разоран и за тело и за душу. Међутим, знао је још једну ствар коју људи често заборављају – грех треба мрзети, али човека никада не треба престати волети. Управо та разлика постала је темељ његовог подвига и разлог због којег ће његово име остати заувек уписано међу светитеље Православне цркве.

Подвиг који нико није могао да разуме

По доласку у Александрију, Свети Виталије није тражио помоћ од богатих људи нити је живео од прилога. Свакога јутра излазио је међу раднике који су чекали да их неко унајми за најтеже физичке послове. Радио је оно што други нису желели – носио терет, истоварао робу, помагао на градилиштима и прихватао сваки поштен посао којим је могао да заради неколико новчића. Био је већ стар човек, али није желео да живи на рачун других. Његов труд био је саставни део његовог подвига.

Када би добио дневницу, задржавао би тек онолико колико је било потребно да купи мало хлеба и неколико зрна боба, хране којом се често хранио. Све остало одвајао је за своју необичну мисију. Увече би одлазио код једне од жена које су живеле од проституције и давао јој новац који је тог дана зарадио. Али тај новац није био плаћање за грех, како су касније многи помислили. Био је откуп једне ноћи њеног живота.

Молио би је да те вечери никога не прима и да остане сама са њим у кући. Затим би започињао оно због чега је заправо долазио.

Цела ноћ пролазила је у молитви.

Некада је разговарао са њом о Христу, о томе да ниједан грех није већи од Божијег милосрђа ако постоји искрено покајање. Некада би читао псалме, а некада би сатима ћутао и молио се за њену душу. Није долазио као судија који ће је подсетити на њену срамоту, већ као лекар који покушава да излечи оно што је дубоко рањено. Разумео је да човек који годинама слуша само осуду временом поверује да више није достојан спасења. Управо ту лаж желео је да разбије.

Можемо само претпоставити колико су ти разговори били тешки. Многе од тих жена вероватно су годинама слушале обећања, увреде, лажи и понижења. Пред собом су сада имале старог монаха који од њих није тражио ништа осим да макар једну ноћ проведу далеко од греха и да поверују да их Бог није заборавио. За неке је то вероватно био први пут да их је неко погледао са поштовањем, без пожуде и без презира.

Када би свануло јутро, Свети Виталије би одлазио као да се ништа није догодило. Никада није тражио захвалност, нити је желео да га било ко сматра доброчинитељем. Пре одласка имао је само једну молбу – да никоме не говоре због чега је долазио. Тражио је од њих да његов подвиг остане тајна.

На први поглед, таква молба изгледа необично. Зар не би било лакше да су одмах свима објасниле истину? Зар тиме не би спречио саблазан која ће касније настати?

Управо у томе се види дубина његовог смирења.

Виталије није желео да га људи хвале због његових дела. Још мање је желео да жене које покушавају да промене свој живот постану предмет нових прича и радозналости. Његов циљ није био да изгради углед светог човека, већ да пред Богом сачува достојанство оних којима је помагао. Био је спреман да цео град поверује да је лицемер само да ниједна од тих жена не буде додатно понижена.

Такво смирење тешко је разумети савременом човеку. Живимо у времену када се и најмање добро дело често јавно објављује. Навикли смо да успех меримо бројем прегледа, похвала и признања. Свети Виталије је изабрао потпуно супротан пут. Своје највеће подвиге скривао је од људи, а био је спреман да прихвати чак и јавну срамоту ако ће она некоме отворити врата покајања.

Мало по мало, његов труд почео је да доноси плодове. Неке од жена престајале су да се баве блудом и проналазиле поштен посао. Друге су напуштале град како би започеле нови живот далеко од старе средине. Било је и оних које су касније ступиле у манастире и остатак живота провеле у покајању. Али све те промене биле су скривене од очију јавности. Оно што су становници Александрије видели било је само једно – стари монах сваке вечери улази у куће жена на лошем гласу.

И управо тада почиње најтежи део његовог подвига.

Колико лако осуђујемо, а колико мало знамо

Није било потребно много времена да се по Александрији прочују приче о необичном монаху. Људи су почели да примећују како старац сваке вечери одлази у други део града, управо тамо где су живеле жене на лошем гласу. Нико није знао шта се дешава иза затворених врата, али мало ко је покушавао да сазна истину. Као и много пута кроз историју, претпоставка је врло брзо постала „чињеница“, а гласина се претворила у општеприхваћено мишљење.

Почели су коментари, шапат и отворене осуде.

„Зар је могуће да је монах толико пао?“

„Како га није срамота да у старости тако живи?“

„Није ни чудо што говори о побожности када ноћу ради оно што ради.“

Људи који га никада нису упознали доносили су закључке са потпуном сигурношћу. Нико није поставио питање да ли постоји неко друго објашњење. Нико није помислио да можда види само мали део нечије животне приче. Било је довољно оно што очи виде да би се човек прогласио грешником.

Колико је то слично нашем данашњем времену.

Данас више није потребно ни да некога лично сретнемо како бисмо га осудили. Довољно је да се неко појави на друштвеним мрежама, да осване неки наслов у медијима, неколико секунди видео-снимка или фотографија извучена из контекста. За неколико тренутака могу уследити цyбербуллyинг, онлине харассмент и догпилинг – различити облици јавне интернет осуде. Један тренутак постаје пресуда за цео живот. Људи ретко траже истину, јер је много лакше прихватити оно што потврђује сопствене претпоставке, које врло често настају управо из наших сопствених слабости, страхова и предрасуда.

Свети Виталије је све то могао да заустави једном реченицом.

Могао је да објасни због чега одлази код тих жена. Могао је да позове оне које су промениле живот да посведоче истину. Могао је да одбрани своје име и углед.

Али није.

То ћутање није било слабост.

Било је израз највећег смирења.

Смирен човек не осећа потребу да пред сваким брани себе. Он зна да људско мишљење није мерило истине. Најтеже је прихватити да вас други сматрају оним што нисте, а да притом останете без горчине, без мржње и без жеље за осветом. Управо то је Свети Виталије успео. Његово срце није било усмерено на то како ће га људи памтити, већ да ли ће макар једна душа пронаћи пут ка спасењу, ка Христу.

Црквено предање бележи и догађај који најбоље показује колико далеко може отићи људска осуда. Један младић, уверен да пред собом има лицемерног монаха, пришао је Светом Виталију и ударио га по лицу. У његовим очима то није био старац достојан поштовања, већ човек који својим понашањем саблажњава народ.

Свети Виталије није узвратио.

Мирно је поднео увреду и, према предању, рекао да ће доћи време када ће управо тај младић бити приморан да призна своју грешку.

Колико је само дубока разлика између људске и Божије правде. Човек жели да одмах докаже да је у праву, док светитељ све препушта Богу. Он не тражи победу у расправи, већ победу над сопственим поносом. Зато и није случајно што су највећи светитељи готово увек били људи који су умели да трпе неправду без мржње.

Његов подвиг постајао је из дана у дан све тежи. Није носио само терет година и свакодневног физичког рада, већ и терет презира целога града. Ипак, није одустајао. Сваке вечери настављао је да обилази жене којима је била потребна нада, потпуно свестан да свака нова посета значи и нову осуду људи који га посматрају.

Можда управо овде лежи једна од највећих поука његовог живота.

Већина нас спремна је да учини добро докле год ће то добро бити признато. Али колико нас је спремно да чини добро ако ће због тога изгубити углед? Колико нас би наставило да помаже човеку за кога сви мисле да га не треба спасавати? Колико нас би прихватило да нас називају лицемерима, само да би неко други добио прилику за нови почетак?

Свети Виталије није изгубио углед случајно.

Он га је свесно положио на жртвеник љубави према ближњем.

Истина која је постала позната тек после његове смрти

Предање говори да се Свети Виталије, пред крај свог земаљског живота, повукао у своју скромну келију. После дугих година рада, молитве и скривеног служења другима, дошло је време његовог одласка Господу. Када су људи ушли у његову келију, затекли су га како је мирно предао своју душу Богу, клечећи на молитви. Био је то крај живота који је споља изгледао као неуспех, а пред Богом представљао једну од најлепших победа хришћанске љубави.

Поред њега је пронађена порука која је у различитим изворима пренета у нешто другачијем облику, али са истом суштином. У њој је позвао људе да никада не осуђују ближње пре него што дође време Божијег суда. Била је то последња поука човека који је цео живот провео трпећи управо оно против чега је упозоравао.

Вест о његовој смрти брзо се проширила Александријом.

Међутим, оно што се затим догодило променило је поглед читавог града.

Једна по једна, жене код којих је долазио почеле су да говоре истину. Испричале су да их никада није додирнуо, да није долазио због телесног задовољства нити због скривене страсти, већ да је сваку ноћ проводио у молитви, разговору и наговарању да напусте грешан живот. Признале су да им је давао новац само да те вечери не морају да продају своје тело, откупљујући им макар на једну ноћ слободу од греха, понижења и патње, и да је од њих тражио једино да никоме не откривају разлог његових долазака.

Народ је остао затечен.

Човек кога су годинама називали лицемером показао се као један од највећих подвижника свога времена.

Још потресније било је сведочење самих жена. Многе од њих заиста су напустиле дотадашњи начин живота. Неке су пронашле поштен посао, друге су засновале породице, а поједине су отишле у манастире и остатак живота провеле у покајању и молитви. Оно што нису успели да постигну ни осуда, ни претње, ни презир друштва, постигла је тиха љубав једног старог монаха који их није посматрао кроз њихов грех, већ кроз могућност њиховог спасења.

Посебно је потресна судбина младића који је ударио Светог Виталија. Према предању, убрзо након старчеве смрти обузео га је тежак душевни немир. Тек када је схватио кога је заправо увредио и искрено се покајао, пронашао је мир. Тиме се још једном показало да људска осуда најпре рањава онога ко осуђује.

Становници Александрије тада су схватили колико су погрешили. Годинама су били уверени да бране морал и истину, а заправо су својим језицима осуђивали човека који је чинио дело какво ретко ко има снаге да учини. Њихов пример остао је трајна опомена свим будућим поколењима да између онога што видимо и онога што заиста јесте често постоји огромна разлика.

Истина је, на крају, изашла на видело.

Али тек онда када Светом Виталију више није било потребно да људи промене мишљење о њему.

То је можда и најлепши доказ његовог смирења. Није дочекао да га народ слави. Није видео како они који су га вређали траже опроштај. Није присуствовао промени њихових срца. Све је то препустио Богу, потпуно сигуран да људско признање није награда којој хришћанин треба да тежи.

Његов живот остао је вечни подсетник да истина не зависи од тога колико људи у њу верује, већ од тога да ли је позната Богу.

Љубав према грешнику није оправдавање греха

Житије Светог преподобног Виталија често изазива недоумицу код људи који га читају први пут. Неки се питају да ли је његов начин деловања био превише ризичан, док други погрешно закључују да је својим поступцима показивао попустљивост према греху. Међутим, управо овде је потребно направити разлику коју православно богословље вековима јасно наглашава – једно је волети грешника, а сасвим друго оправдавати грех.

Христос током читавог Јеванђеља показује управо такав однос према човеку. Примао је царинике за своју трпезу, разговарао са Самарјанком, допуштао блудницама да Му приђу и није одбацио разбојника који се покајао на крсту. Због тога су Га фарисеји често оптуживали да седи са грешницима, не разумевајући да Његово присуство међу њима није било одобравање њиховог начина живота, већ позив на обраћење.

Најјасније се то види у догађају са женом ухваћеном у прељуби. Када су књижевници и фарисеји довели жену пред Христа, желећи да је по Мојсијевом закону каменују, очекивали су да ће потврдити њихову осуду. Уместо тога, Господ им је рекао: „Који је међу вама без греха, нека први баци камен на њу.“ Један по један, почевши од најстаријих, сви су отишли, јер их је савест подсетила на сопствене грехе. Тек тада Христос се обраћа жени и говори: „Ни ја те не осуђујем; иди и од сада више не греши.“ У неколико реченица садржана је цела хришћанска истина и суштина о човеку. Прво долази милосрђе, затим позив на промену живота. Не постоји оправдавање греха, али не постоји ни одбацивање човека.

Овај догађај открива још једну важну истину коју савремени човек често заборавља. Већина људи спремна је да у туђој руци види камен, али ретко ко застане да погледа сопствено срце. Осуда готово увек полази од уверења да смо бољи од онога кога осуђујемо. Христос управо то разбија једним питањем које и данас оѕвања кроз векове: „Који је међу вама без греха?“ Није рекао да грех не постоји нити да прељуба није грех. Само је показао да ниједан човек нема право да се поставља на место коначног судије другом човеку. Суд припада Богу, а нама је поверена љубав, истина и позив на покајање. Управо је тим путем ишао и Свети Виталије.

Управо тим путем кренуо је и Свети Виталије.

Он никада није рекао да је блуд прихватљив. Никада није тврдио да начин живота тих жена није грешан. Да јесте тако мислио, не би имао разлога да их позива на покајање нити да за њих проводи читаве ноћи у молитви. Његов циљ није био да им олакша живот у греху, већ да им помогне да из њега изађу. Разлика је огромна. Једно је некога оставити тамо где јесте, а друго пружити му руку како би устао.

То је разлика коју савремени човек често губи из вида.

Данас се веома лако упада у једну од две крајности. Прва је да се сваки грех релативизује, па се човеку говори да нема потребе да се мења јер је „такав какав јесте“. Друга крајност јесте да се грешник потпуно одбаци, као да више нема право на нови почетак. Хришћанство не прихвата ниједну од тих крајности. Оно позива на покајање, али никада не одузима наду у спасење.

Свети апостол Павле подсећа да је Христос дошао „да спасе грешнике“. То не значи да грех постаје мање озбиљан, већ да Божије милосрђе остаје веће од сваког пада. Када би Црква постојала само за праведнике, њена врата била би готово празна. Она постоји управо зато што сваки човек, ма колико пао, може устати уколико искрено пожели да промени свој живот.

Свети Виталије је то разумео боље од многих својих савременика. Зато није обилазио оне којима није била потребна помоћ, већ оне који су живели на самом дну друштвене лествице. Видео је да се иза спољашњег греха често крију очајање, усамљеност, глад, насиље и осећај да их је чак и Бог напустио. Његов подвиг није био само молитва за њихово покајање. Био је и подсећање да их Христос није престао волети.

Зашто је његов подвиг био толико велики?

Важно је да се на тренутак зауставимо и још једном разјаснимо суштину читавог овог житија. Лако је усредсредити се на необичност поступака Светог Виталија и пропустити оно најважније. Његов подвиг није био у томе што је одлазио међу жене које су сви други избегавали. Није био ни у тешком физичком раду којим је свакодневно зарађивао новац, нити у строгом посту и молитви којима је проводио живот. Све је то било велико, али није било највеће.

Углед је човеку веома важан. Свако жели да га други поштују, да о њему говоре лепо и да га сматрају честитим. Чак и када чинимо добро, често потајно очекујемо макар мало признања или захвалности. То није необично, јер је природно да човек жели да буде прихваћен у заједници.

Али Свети Виталије је учинио нешто што готово превазилази људску логику.

Био је спреман да га сматрају лицемером.

Био је спреман да га сматрају блудником.

Био је спреман да га вређају, исмевају и одбацују.

И све то не зато што је волео понижење, већ зато што није желео да угрози оне којима је помагао. Да је јавно објаснио свој подвиг, можда би сачувао своје име, али би жене које су покушавале да започну нови живот поново биле изложене јавном понижењу. Уместо тога, изабрао је да терет срамоте понесе на својим леђима.

У томе се крије суштина хришћанске љубави.

Љубав није осећање које постоји док нам је пријатно.

Љубав је спремност да поднесемо терет другога.

Апостол Павле управо зато пише: „Носите бремена један другога и тако испуните закон Христов.“

Свети Виталије није само прочитао те речи – Он их је живео.

Можда управо зато можемо закључити: када би свако од нас понео макар мали део бремена свога ближњег, ниједан човек не би остао сам под тежином свога крста.

Шта Свети Виталије говори нашем времену?

Иако је од његовог живота прошло више од тринаест векова, мењале су се државе, царства и технологије, али људска склоност да брзо осуђује друге остала је готово непромењена. Разлика је само у томе што данас, захваљујући технологији, осуда може за неколико тренутака обићи цео свет.

Данас можда више не стојимо на трговима Александрије, али стојимо иза екрана. Некада су се гласине шириле улицама и од уста до уста, а данас друштвеним мрежама и медијима. Некада су били потребни дани да се неко оклевета, а данас је довољно неколико минута. Колико пута човек прочита наслов, погледа једну фотографију или кратак видео-снимак и већ закључи каква је нека особа? Колико пута коментари пуни мржње настану пре него што ико провери чињенице? А када се на друштвеним мрежама појави вест о човеку који се бори са зависношћу од наркотика, алкохола, коцке или неког другог порока, колико брзо га прогласимо изгубљеним, заборављајући да иза његове болести и пада и даље стоји човек који није престао да буде икона Божија?

Житије Светог Виталија упозорава да управо ту почиње велика духовна опасност. Осуда готово никада не погађа само онога коме је упућена – она мења и срце онога који осуђује. Човек који непрестано тражи туђе грешке временом престаје да види сопствене, почиње да верује да је његова праведност довољна сама себи, а управо је такву привидну праведност Христос најчешће разоткривао код фарисеја. Данас се то посебно види у односу према људима који се боре са различитим облицима зависности. Уместо да у њима видимо човека којем је потребна помоћ, често у њима видимо само етикету – „наркоман“, „алкохоличар“, „коцкар“ – као да су заувек сведени на свој најтежи пад.

Свети Виталије нас зато позива на нешто много теже од уздржавања од осуђивања и коментарисања других. Позива нас да у сваком човеку најпре видимо икону Божију, а тек потом његове слабости. То не значи да ћемо затварати очи пред греху или оправдавати зависност, већ да никада нећемо дозволити да грех, болест или пад постану једино по чему ћемо некога памтити. Јер ако је Бог толико пута подизао људе које је свет сматрао изгубљенима, ко смо онда ми да било коме заувек затворимо врата наде?

Преображење човека почиње онда када схватимо да нисмо изгубљени

Када се говори о Светом преподобном Виталију, лако је задржати се на необичности његовог подвига. Међутим, уколико се његов живот сведе само на занимљиву причу из историје Цркве, пропушта се његова најважнија порука. Виталије није отишао међу жене које су живеле од блуда зато што је желео да учини нешто несвакидашње. Отишао је зато што је разумео суштину Јеванђеља – ниједан човек није толико пао да га Божија благодат не може подићи, уколико постоји макар најмања жеља за покајањем.

Управо због тога његово житије има посебно место и у времену у којем живимо. Данас су можда другачији облици греха, другачије су околности и изазови, али је људска усамљеност остала иста. Многи људи заробљени су алкохолизмом, наркоманијом, коцкањем, порнографијом или другим облицима зависности. Неки су изгубили породицу, посао и поверење најближих. Други носе терет затворске прошлости, насиља које су преживели или одлука због којих се годинама стиде сами себе. Друштво их врло често посматра искључиво кроз њихове падове, док ретко ко види човека који се иза тих падова налази.

То, наравно, не значи да треба умањивати одговорност за учињене грехе или последице које они остављају. Православна вера никада није учила да покајање брише одговорност, нити да се живот може променити без труда, одрицања и борбе са самим собом. Али нас учи да ниједан човек не сме бити лишен наде. Докле год постоји живот, постоји могућност да се срце промени, да се човек врати Богу и да, уз Његову помоћ, започне нови пут.

У томе је Свети Виталије оставио пример који превазилази границе свог времена. Није бирао коме ће помоћи на основу тога колико је неко заслужио помоћ. Није рачунао да ли ће његов труд бити успешан нити је очекивао захвалност. Његов задатак био је да посеје семе љубави, истине и наде, а плодове је препуштао Богу. То је важна поука и за свакога ко данас покушава да помогне човеку који се бори са било којим обликом зависности или тешког греха. Ниједан разговор, ниједна искрена молитва, ниједна пружена рука и ниједна реч подршке нису узалудни, чак и када њихов резултат не видимо одмах. Бог често делује тихо, постепено и неприметно, баш као што је тихо и неприметно деловао кроз живот Светог Виталија.

Његово житије опомиње и оне који су склони брзом осуђивању других. Колико пута смо некога отписали после једне грешке? Колико пута смо поверовали да се неко никада неће променити? Колико пута смо човека поистоветили са његовим најтежим падом и тиме га повредили, директно или индиректно? Можда никада нећемо сазнати колико смо пута погрешили у својим проценама, баш као што становници Александрије нису знали да свакодневно осуђују светитеља. Зато нас живот Светог Виталија позива на смирење – да будемо опрезни у својим судовима, да разликујемо грех од грешника и да никада не затворимо врата милосрђу пре него што их је затворио сам Бог.

Можда је управо зато овај тихи монах један од најснажнијих сведока Јеванђеља. Није оставио велике списе, није предводио народне покрете нити је градио своју славу пред људима. Оставио је нешто много вредније – пример да се истинска љубав према ближњем мери спремношћу да за његово спасење жртвујемо сопствени комфор, време, углед и понос. Показао је да је могуће волети човека, а мрзети грех; пружити руку, а не оправдавати пад; говорити истину, а не изгубити милосрђе.

Због тога Свети преподобни Виталије остаје светитељ који и данас подсећа да ниједан човек није безнадежан, да ниједан грех није јачи од искреног покајања и да највећа победа није када осудимо грешника, већ када помогнемо да се једна изгубљена душа врати Христу.

Српска православна црква празнује Светог преподобног Виталија 5. маја по новом, односно 22. априла по старом календару.

Тропар Светом преподобном Виталију – глас 8 (старословенски):

В тебѣ, отче, извѣстно спасеся јеже по образу:
приим бо крест,
послѣдовал јеси Христу,
и дѣја учил јеси презирати убо плот, преходит бо,
прилѣжати же о души, вещи безсмертнѣј.
Тѣмже и со ангели срадујетсја,
преподобне Виталије, дух твој.

Тропар Светом преподобном Виталију – глас 8 (српски):

У теби се, оче, сигурно сачувало оно што је створено по Божијем лику.
Узевши свој крст,
пошао си за Христом
и својим животом учио да треба презирати пролазно тело,
а старати се за душу, која је бесмртна.
Зато се, преподобни Виталије,
дух твој радује заједно са анђелима.