Patrijarh Srpski Pavle- svetost koju svi pominju, a retko ko pokušava da živi

Latinica | Ћирилица

Malo je ljudi u istoriji srpskog naroda čije se ime izgovara sa toliko poštovanja kao ime Patrijarha Pavla. Njegove reči prenose se iz generacije u generaciju, njegove fotografije, pa čak i ikone nalaze se u domovima, a njegove misli svakodnevno se dele na društvenim mrežama, u knjigama i razgovorima. Ljudi različitih uverenja, različitog obrazovanja i različitog odnosa prema veri, kada govore o njemu, gotovo uvek govore sa iskrenim poštovanjem. To poštovanje nije nastalo zbog njegove titule, niti zbog položaja koji je zauzimao u Crkvi. Ono je nastalo zato što je njegov život bio snažniji od svake besede koju je ikada izgovorio.

Patrijarh Pavle još nije zvanično pribrojan saboru svetih Srpske pravoslavne crkve. Ipak, istorija nam pokazuje da je narod često umeo da prepozna svetost života mnogo pre nego što bi ona bila potvrđena kroz zvaničnu kanonizaciju. Razlog nije u tome što je narod sebi prisvajao pravo da odlučuje o svetosti, već što je u pojedinim ljudima prepoznavao ono što prevazilazi običnu ljudsku dobrotu. Prepoznavao je čoveka koji je svojim životom toliko svedočio Hrista da je i sam postao živo podsećanje na Jevanđelje. Upravo zato ime Patrijarha Pavla i danas izaziva osećaj poštovanja čak i kod ljudi koji o veri znaju veoma malo.

Rođen kao Gojko Stojčević 1914. godine u skromnoj porodici u Slavoniji, rano je upoznao siromaštvo, gubitak i životna iskušenja. Ostao je bez roditelja još kao dete i odrastao uz rodbinu, učeći da se čovekova vrednost ne meri onim što poseduje, već onim što nosi u sebi. Završio je bogosloviju i Bogoslovski fakultet, primio monaški postrig i dobio ime Pavle, a zatim decenijama služio kao episkop raško-prizrenski na Kosovu i Metohiji. To nisu bile godine udobnosti i mirnog života, već vreme u kome je zajedno sa svojim narodom nosio teret neizvesnosti, stradanja i svakodnevnih iskušenja. Kada je 1990. godine izabran za patrijarha Srpske pravoslavne crkve, došao je na njeno čelo upravo u trenutku kada su ratovi, podele i velika ljudska stradanja obeležila sudbinu čitavog naroda.

Međutim, ono po čemu će ostati upamćen nije bila istorijska težina vremena u kome je živeo, već način na koji je to vreme nosio. Mnogi ljudi postaju drugačiji kada dobiju vlast, ugled ili visoku službu. Patrijarh Pavle ostao je isti čovek kakav je bio i pre nego što je postao poglavar Srpske pravoslavne crkve. Nije smatrao da ga položaj izdvaja iznad drugih ljudi niti da ga oslobađa skromnosti. Nastavio je da živi jednostavno, bez želje za raskoši, bez potrebe da ostavlja utisak i bez težnje da ga ljudi vide kao velikog. Upravo u tome leži jedna od najvećih tajni njegove veličine. On nikada nije pokušavao da izgleda kao svet čovek. Trudio se da bude veran Hristu.

To je razlika koju savremeni čovek često ne razume. Danas se veoma lako stvara slika o sebi. Dovoljno je nekoliko pažljivo odabranih fotografija, nekoliko mudrih rečenica i malo javnog predstavljanja da čovek ostavi utisak skromnosti, dobrote ili duhovnosti. Kod Patrijarha Pavla nije bilo ničega veštačkog. Njegova skromnost nije bila deo javnog nastupa. Ona je bila način života. Putovao je gradskim prevozom kada je to bilo moguće, sam popravljao obuću, vodio računa da ništa ne bude rasipano i nije smatrao da ga čin oslobađa običnog ljudskog rada. Ljudi su ga zbog toga poštovali ne zato što je o skromnosti govorio, već zato što su je svojim očima gledali.

Njegova najveća propoved zapravo nikada nije izgovorena. Ona nije ostala zapisana u knjigama niti snimljena kamerama. Njegova najveća propoved bio je njegov život. Reči imaju težinu samo onda kada iza njih stoji čovek koji ih je najpre primenio na sebi. Zato su ljudi verovali Patrijarhu Pavlu. Nisu u njemu videli čoveka koji drugima postavlja zahteve koje sam nije ispunjavao. Videli su monaha koji je svakoga dana pokušavao da živi ono što je propovedao.

Možda upravo zbog toga danas postoji jedna velika opasnost. Gotovo da nema čoveka koji neće sa poštovanjem izgovoriti njegovo ime. Njegovi citati nalaze se na zidovima, u kalendarima, na društvenim mrežama i u bezbroj objava. Njegove reči često se koriste kao konačan argument u raspravama, kao potvrda sopstvenog mišljenja ili kao sredstvo da se neko drugi ućutka. Međutim, postavlja se pitanje koje retko sebi postavljamo – da li zaista živimo ono što toliko rado citiramo?

Koliko ljudi govori o praštanju, a godinama ne razgovara sa članom svoje porodice? Koliko njih deli njegove reči o ljubavi, a istovremeno sa lakoćom vređa i osuđuje ljude koje nikada nije upoznalo? Koliko se poziva na njegovo smirenje, a ne može da podnese ni najmanju kritiku? Koliko govori o njegovoj skromnosti, a čitav život provodi pokušavajući da bude važniji, bogatiji i priznatiji od drugih? Nije problem u tome što citiramo Patrijarha Pavla. Problem nastaje onda kada njegove reči koristimo da bismo ispravljali druge, umesto da njima ispravljamo sebe.

To je možda i najveća tragedija našeg vremena. Od čoveka koji je čitav život bežao od ljudske slave napravili smo simbol kojim dokazujemo sopstvenu ispravnost. Svako uzima onu njegovu misao koja mu odgovara, a zanemaruje način života iz kojeg je ta misao proistekla. Jedni ga predstavljaju kao potvrdu svojih političkih stavova, drugi kao moralni autoritet, treći kao filozofa ili psihologa. Ali Patrijarh Pavle nije pripadao nijednoj ideologiji. Pripadao je Hristu. Zbog toga njegove reči ne mogu biti odvojene od njegovog života, niti njegov život može biti odvojen od Jevanđelja koje je nastojao da živi.

Treba razumeti još jednu važnu istinu. Patrijarh Pavle nije bio blag zato što je bio slab. Smirenje nije nedostatak hrabrosti, već njen najviši oblik. Lako je uzvratiti uvredu uvredom. Lako je pobediti u raspravi. Lako je dokazivati svoju nadmoć. Mnogo je teže sačuvati mir kada imaš pravo da odgovoriš. Mnogo je teže oprostiti kada imaš razlog da osudiš. Mnogo je teže pobediti sopstveni ego nego pobediti protivnika. Upravo zbog toga Crkva smirenje smatra jednom od najvećih vrlina, a Patrijarh Pavle bio je njen živi primer.

Njegov život nas podseća da cilj hrišćanskog života nije da budemo proglašeni dobrim ljudima. To je savremeno shvatanje koje nema mnogo zajedničkog sa pravoslavnim predanjem. Cilj čoveka jeste zajednica sa Hristom, a iz te zajednice prirodno se rađaju ljubav, smirenje, trpljenje, praštanje i milosrđe. Patrijarh Pavle nije vežbao skromnost da bi ga ljudi zbog nje hvalili. Skromnost je bila plod njegovog duhovnog života. Zato nije ostavljala utisak nečega naučenog ili odglumljenog. Bila je prirodna kao disanje.

Možda zato danas ovom narodu nije potrebno još deset novih citata Patrijarha Pavla. Ne treba nam još jedna fotografija sa njegovim likom, niti još jedna rasprava u kojoj ćemo dokazivati koliko je bio veliki čovek. Potrebno nam je da pokušamo da živimo makar jedan njegov dan. Da prećutimo uvredu. Da oprostimo čoveku koji nas je povredio. Da pomognemo nekome ko nam to nikada neće moći vratiti. Da učinimo dobro delo bez želje da iko za njega sazna. Tek tada ćemo početi da razumemo zašto ga narod toliko voli.

Često se kaže da treba slediti njegov primer. Međutim, slediti Patrijarha Pavla ne znači nositi njegovu fotografiju ili znati njegove misli napamet. To znači obući njegove cipele. A njegove cipele nisu bile iznošene dugim putovanjima, već dugogodišnjim hodanjem za Hristom. Njih ne može obući čovek koji traži slavu, koji želi da uvek bude u pravu ili koji ne ume da prašta. Njih može obući samo onaj ko je spreman da svakoga dana vodi najtežu borbu – borbu protiv samoga sebe.

Za mnoge vernike on je već danas Sveti Patrijarh srpski Pavle – ne po ljudskoj odluci, već po svetosti života koju su prepoznali u njemu.

Možda će jednog dana Srpska pravoslavna crkva Patrijarha Pavla i zvanično pribrojati saboru svetih. To je pitanje koje pripada Crkvi. Ali već danas pred svakim od nas stoji mnogo važnije pitanje. Ako ga toliko poštujemo, zašto se tako malo trudimo da živimo onako kako je on živeo? Ako njegove reči svakodnevno delimo sa drugima, zašto ih tako retko primenjujemo na sebi? Na kraju našeg života neće biti važno koliko smo citata znali napamet niti koliko smo puta branili njegovo ime. Mnogo važnije biće da li je, gledajući naš život, neko mogao da prepozna Hrista u nama. Upravo u tome se nalazi najveća pouka života Patrijarha Pavla i razlog zbog kojeg ga narod, s pravom, pamti kao čoveka čija je tišina govorila glasnije od reči.

Kreiranje i obrada fotografija: @ivijanarts