Патријарх Српски Павле- светост коју сви помињу, а ретко ко покушава да живи
Мало је људи у историји српског народа чије се име изговара са толико поштовања као име Патријарха Павла. Његове речи преносе се из генерације у генерацију, његове фотографије, па чак и иконе налазе се у домовима, а његове мисли свакодневно се деле на друштвеним мрежама, у књигама и разговорима. Људи различитих уверења, различитог образовања и различитог односа према вери, када говоре о њему, готово увек говоре са искреним поштовањем. То поштовање није настало због његове титуле, нити због положаја који је заузимао у Цркви. Оно је настало зато што је његов живот био снажнији од сваке беседе коју је икада изговорио.
Патријарх Павле још није званично прибројан сабору светих Српске православне цркве. Ипак, историја нам показује да је народ често умео да препозна светост живота много пре него што би она била потврђена кроз званичну канонизацију. Разлог није у томе што је народ себи присвајао право да одлучује о светости, већ што је у појединим људима препознавао оно што превазилази обичну људску доброту. Препознавао је човека који је својим животом толико сведочио Христа да је и сам постао живо подсећање на Јеванђеље. Управо зато име Патријарха Павла и данас изазива осећај поштовања чак и код људи који о вери знају веома мало.
Рођен као Гојко Стојчевић 1914. године у скромној породици у Славонији, рано је упознао сиромаштво, губитак и животна искушења. Остао је без родитеља још као дете и одрастао уз родбину, учећи да се човекова вредност не мери оним што поседује, већ оним што носи у себи. Завршио је богословију и Богословски факултет, примио монашки постриг и добио име Павле, а затим деценијама служио као епископ рашко-призренски на Косову и Метохији. То нису биле године удобности и мирног живота, већ време у коме је заједно са својим народом носио терет неизвесности, страдања и свакодневних искушења. Када је 1990. године изабран за патријарха Српске православне цркве, дошао је на њено чело управо у тренутку када су ратови, поделе и велика људска страдања обележила судбину читавог народа.
Међутим, оно по чему ће остати упамћен није била историјска тежина времена у коме је живео, већ начин на који је то време носио. Многи људи постају другачији када добију власт, углед или високу службу. Патријарх Павле остао је исти човек какав је био и пре него што је постао поглавар Српске православне цркве. Није сматрао да га положај издваја изнад других људи нити да га ослобађа скромности. Наставио је да живи једноставно, без жеље за раскоши, без потребе да оставља утисак и без тежње да га људи виде као великог. Управо у томе лежи једна од највећих тајни његове величине. Он никада није покушавао да изгледа као свет човек. Трудио се да буде веран Христу.
То је разлика коју савремени човек често не разуме. Данас се веома лако ствара слика о себи. Довољно је неколико пажљиво одабраних фотографија, неколико мудрих реченица и мало јавног представљања да човек остави утисак скромности, доброте или духовности. Код Патријарха Павла није било ничега вештачког. Његова скромност није била део јавног наступа. Она је била начин живота. Путовао је градским превозом када је то било могуће, сам поправљао обућу, водио рачуна да ништа не буде расипано и није сматрао да га чин ослобађа обичног људског рада. Људи су га због тога поштовали не зато што је о скромности говорио, већ зато што су је својим очима гледали.
Његова највећа проповед заправо никада није изговорена. Она није остала записана у књигама нити снимљена камерама. Његова највећа проповед био је његов живот. Речи имају тежину само онда када иза њих стоји човек који их је најпре применио на себи. Зато су људи веровали Патријарху Павлу. Нису у њему видели човека који другима поставља захтеве које сам није испуњавао. Видели су монаха који је свакога дана покушавао да живи оно што је проповедао.
Можда управо због тога данас постоји једна велика опасност. Готово да нема човека који неће са поштовањем изговорити његово име. Његови цитати налазе се на зидовима, у календарима, на друштвеним мрежама и у безброј објава. Његове речи често се користе као коначан аргумент у расправама, као потврда сопственог мишљења или као средство да се неко други ућутка. Међутим, поставља се питање које ретко себи постављамо – да ли заиста живимо оно што толико радо цитирамо?
Колико људи говори о праштању, а годинама не разговара са чланом своје породице? Колико њих дели његове речи о љубави, а истовремено са лакоћом вређа и осуђује људе које никада није упознало? Колико се позива на његово смирење, а не може да поднесе ни најмању критику? Колико говори о његовој скромности, а читав живот проводи покушавајући да буде важнији, богатији и признатији од других? Није проблем у томе што цитирамо Патријарха Павла. Проблем настаје онда када његове речи користимо да бисмо исправљали друге, уместо да њима исправљамо себе.
То је можда и највећа трагедија нашег времена. Од човека који је читав живот бежао од људске славе направили смо симбол којим доказујемо сопствену исправност. Свако узима ону његову мисао која му одговара, а занемарује начин живота из којег је та мисао проистекла. Једни га представљају као потврду својих политичких ставова, други као морални ауторитет, трећи као филозофа или психолога. Али Патријарх Павле није припадао ниједној идеологији. Припадао је Христу. Због тога његове речи не могу бити одвојене од његовог живота, нити његов живот може бити одвојен од Јеванђеља које је настојао да живи.
Треба разумети још једну важну истину. Патријарх Павле није био благ зато што је био слаб. Смирење није недостатак храбрости, већ њен највиши облик. Лако је узвратити увреду увредом. Лако је победити у расправи. Лако је доказивати своју надмоћ. Много је теже сачувати мир када имаш право да одговориш. Много је теже опростити када имаш разлог да осудиш. Много је теже победити сопствени его него победити противника. Управо због тога Црква смирење сматра једном од највећих врлина, а Патријарх Павле био је њен живи пример.
Његов живот нас подсећа да циљ хришћанског живота није да будемо проглашени добрим људима. То је савремено схватање које нема много заједничког са православним предањем. Циљ човека јесте заједница са Христом, а из те заједнице природно се рађају љубав, смирење, трпљење, праштање и милосрђе. Патријарх Павле није вежбао скромност да би га људи због ње хвалили. Скромност је била плод његовог духовног живота. Зато није остављала утисак нечега наученог или одглумљеног. Била је природна као дисање.
Можда зато данас овом народу није потребно још десет нових цитата Патријарха Павла. Не треба нам још једна фотографија са његовим ликом, нити још једна расправа у којој ћемо доказивати колико је био велики човек. Потребно нам је да покушамо да живимо макар један његов дан. Да прећутимо увреду. Да опростимо човеку који нас је повредио. Да помогнемо некоме ко нам то никада неће моћи вратити. Да учинимо добро дело без жеље да ико за њега сазна. Тек тада ћемо почети да разумемо зашто га народ толико воли.
Често се каже да треба следити његов пример. Међутим, следити Патријарха Павла не значи носити његову фотографију или знати његове мисли напамет. То значи обући његове ципеле. А његове ципеле нису биле изношене дугим путовањима, већ дугогодишњим ходањем за Христом. Њих не може обући човек који тражи славу, који жели да увек буде у праву или који не уме да прашта. Њих може обући само онај ко је спреман да свакога дана води најтежу борбу – борбу против самога себе.
За многе вернике он је већ данас Свети Патријарх српски Павле – не по људској одлуци, већ по светости живота коју су препознали у њему.
Можда ће једног дана Српска православна црква Патријарха Павла и званично прибројати сабору светих. То је питање које припада Цркви. Али већ данас пред сваким од нас стоји много важније питање. Ако га толико поштујемо, зашто се тако мало трудимо да живимо онако како је он живео? Ако његове речи свакодневно делимо са другима, зашто их тако ретко примењујемо на себи? На крају нашег живота неће бити важно колико смо цитата знали напамет нити колико смо пута бранили његово име. Много важније биће да ли је, гледајући наш живот, неко могао да препозна Христа у нама. Управо у томе се налази највећа поука живота Патријарха Павла и разлог због којег га народ, с правом, памти као човека чија је тишина говорила гласније од речи.
Креирање и обрада фотографија: @ивијанартс
