Emotivna škrtost — PREOBRAŽENJE

Kada se govori o zavisnosti, najčešće se pomisli na alkohol, narkotike, kocku ili cigarete. Poslednjih godina toj listi pridružili su se društvene mreže, video igre, mobilni telefoni, kupovina, pornografija i mnogi drugi oblici ponašanja koji mogu prerasti u zavisnost. Međutim, gotovo uvek razgovaramo o posledici, dok uzrok ostaje po strani.

Retko se postavlja pitanje zašto čovek uopšte razvije potrebu da neprestano popunjava sebe nečim spoljašnjim. Zašto mu nikada nije dovoljno? Zašto jedan uspeh vodi ka sledećem, jedna potvrda traži novu, a jedan cilj samo otvara prostor za naredni? Odgovor se često ne nalazi u slabom karakteru niti u nedostatku discipline, već u nečemu mnogo dubljem – dugotrajnoj emotivnoj gladi.

Čovek nije biće koje može živeti samo od hrane, novca i fizičke sigurnosti. Potrebno mu je da bude voljen, prihvaćen, saslušan, primećen i važan nekome. Kada te potrebe godinama ostanu neispunjene, nastaje praznina koju ljudska priroda gotovo instinktivno pokušava da popuni.

Šta je emotivna škrtost?

Emotivna škrtost nije odsustvo ljubavi. Ona je nesposobnost ili nespremnost da se ljubav pokaže. To su ljudi koji retko izgovaraju „volim te“, „ponosan sam na tebe“, „hvala“, „oprosti“, „tu sam za tebe“. Pohvale daju na kašičicu, nežnost smatraju slabošću, a podršku nečim što se mora zaslužiti.

Mnogi od njih nisu loši ljudi. Naprotiv. Često su i sami odrasli u porodicama u kojima se emocije nisu pokazivale. Naučili su da ćutanje znači ljubav, da se osećanja kriju, da pohvale kvare čoveka, a da je strogost najbolji oblik vaspitanja. Ono što nisu dobili, teško umeju da daju drugima.

Problem je što emocionalna uskraćenost ostavlja posledice koje nisu odmah vidljive. Ne postoje fizičke rane, ali ostaje duboko usađen osećaj da nikada nismo dovoljno dobri.

Kada ljubav mora da se zasluži

Dete koje odrasta bez dovoljno topline vrlo lako počinje da povezuje svoju vrednost sa rezultatima. Ako dobije peticu, biće prihvaćeno. Ako bude poslušno, možda će dobiti pohvalu. Ako postane najbolji sportista, odličan student ili uspešan poslovan čovek, možda će konačno osetiti da vredi.

Taj obrazac često ostaje prisutan tokom čitavog života.

Kasnije diploma više nije dovoljna pa dolazi druga. Posao više nije dovoljan pa se radi dvanaest ili šesnaest sati dnevno. Plata nikada nije dovoljno velika. Kuća je premala. Automobil više nije dovoljno dobar. Broj pratilaca mora biti veći. Svaki uspeh donese kratkotrajno zadovoljstvo, ali ono veoma brzo nestane.

Razlog nije u tome što čovek postaje pohlepan. Mnogo češće pokušava da spolja pronađe ono što mu iznutra nedostaje.

Društvo koje nagrađuje zavisnost

Jedan od najvećih problema savremenog društva jeste to što mnoge oblike zavisničkog ponašanja više ne prepoznajemo kao problem. Naprotiv, često ih predstavljamo kao vrline.

Radoholičar je uzoran radnik. Perfekcionista je profesionalac. Čovek koji nikada ne odmara smatra se izuzetno posvećenim. Osoba koja neprestano nešto uči opisuje se kao ambiciozna. Onaj ko svakog trenutka proverava telefon jednostavno „prati vreme u kojem živimo“.

Međutim, iza takvih obrazaca ponekad se krije sasvim druga priča. Nekada čovek ne radi zato što voli posao, već zato što ne ume da bude sam sa sobom. Ne uči zato što ga pokreće znanje, već zato što ga pokreće strah da nije dovoljno vredan. Ne objavljuje neprestano na društvenim mrežama zato što želi da podeli svoj život, već zato što očajnički traži potvrdu da postoji.

Savremeno društvo stvorilo je okruženje u kojem se mnoge zavisnosti više ni ne doživljavaju kao zavisnosti, jer su postale društveno prihvatljive.

Krug koji nikada ne prestaje

Mozak veoma brzo uči šta mu donosi kratkotrajni osećaj zadovoljstva. Nova kupovina, pohvala, poruka, lajk ili poslovni uspeh pokreću lučenje neurotransmitera koji stvaraju osećaj nagrade. Problem je što taj osećaj traje veoma kratko.

Zato ubrzo postaje potrebna nova potvrda, novi uspeh ili nova aktivnost. Vremenom čovek više ne traži sreću, već sledeći trenutak koji će nakratko utišati osećaj praznine.

Upravo zbog toga mnoge moderne zavisnosti izgledaju potpuno normalno. Telefon proveravamo stotinama puta dnevno. Ne umemo da sedimo u tišini. Jedemo uz ekran. Zaspimo uz video. Šetamo sa slušalicama kako bismo izbegli sopstvene misli. Svaki trenutak mora biti ispunjen nekom aktivnošću jer je tišina postala neprijatna.

A upravo u toj tišini često se nalazi ono od čega zapravo pokušavamo da pobegnemo.

Kako nastaju društvene devijacije

Emotivna glad retko ostaje problem samo jedne osobe. Ona se prenosi sa generacije na generaciju.

Roditelji koji nisu naučili da pokazuju emocije često odgajaju decu na isti način. Deca imaju obezbeđenu hranu, odeću i školovanje, ali ne dobijaju osećaj da su bezuslovno prihvaćena. Tako vrlo rano usvajaju uverenje da ljubav mora da se zasluži.

Kasnije takvi ljudi u partnerskim odnosima ne biraju osobu koja ih voli, već onu od koje pokušavaju da izbore ljubav. Na poslu ne traže razvoj već potvrdu sopstvene vrednosti. U prijateljstvima traže prihvatanje po svaku cenu. Na društvenim mrežama traže publiku umesto bliskosti.

Iz takvog načina života mogu nastati različite društvene devijacije. Zavisnosti, agresivnost, narcizam, opsesivna potreba za kontrolom, patološka ljubomora, emocionalna manipulacija, radoholizam i mnogi drugi oblici ponašanja često imaju zajednički koren – osećaj da čovek nikada nije bio dovoljno voljen.

To, naravno, ne znači da svaka osoba koja je odrasla bez dovoljno topline postaje zavisnik ili nasilnik. Čovek poseduje slobodu i odgovornost da menja sebe. Međutim, zanemarivanje uzroka znači da ćemo se zauvek baviti samo posledicama.

Disciplina nije isto što i emotivna hladnoća

Jedna od najvećih grešaka jeste poistovećivanje discipline sa odsustvom emocija.

Detetu su potrebne granice. Potrebna mu je odgovornost, red i vaspitanje. Ali sve to mora biti praćeno sigurnošću da je voljeno čak i kada pogreši.

Disciplina koja je prožeta ljubavlju razvija stabilnu i odgovornu ličnost. Hladnoća, s druge strane, stvara nesigurnost, strah i stalnu potrebu da čovek dokazuje svoju vrednost.

Ogromna je razlika između roditelja koji kaže: „Pogrešio si, ali te i dalje volim“, i roditelja koji ljubav pokazuje samo onda kada dete ispuni njegova očekivanja.

Ta razlika često određuje način na koji će neko graditi odnose do kraja života.

Lečenje počinje razumevanjem uzroka

Borba protiv zavisnosti ne može se svesti samo na uklanjanje sredstva zavisnosti. Ako čoveku oduzmemo alkohol, telefon, posao ili društvene mreže, a ne rešimo razlog zbog kojeg su mu bili potrebni, velika je verovatnoća da će pronaći neku novu zamenu.

Zbog toga pravo pitanje nije samo od čega je neko zavisan.

Mnogo važnije pitanje glasi: šta pokušava da popuni?

Da li je to usamljenost? Osećaj odbačenosti? Nedostatak ljubavi? Neprestana potreba za dokazivanjem? Strah da nije dovoljno vredan?

Tek kada čovek prepozna taj unutrašnji nedostatak, može početi istinsko ozdravljenje. Ono ne podrazumeva odustajanje od uspeha, rada ili ambicija, već prestanak očekivanja da će spoljašnje stvari rešiti unutrašnje probleme.

Ljubav nije resurs koji se troši

Najveća zabluda emotivno škrtih ljudi jeste uverenje da će davanjem izgubiti nešto svoje. Istina je potpuno suprotna.

Iskrena pažnja, podrška, nežnost, zahvalnost i ljubav nisu resursi koji se troše deljenjem. Oni su vrednosti koje rastu upravo onda kada ih iskreno pružamo drugima.

Možda upravo zato najveća glad savremenog čoveka nije glad za novcem, slavom ili uspehom. To je glad da nekome bude važan.

Sve dok budemo lečili samo posledice, broj zavisnosti će nastaviti da raste. Menjaće se samo njihov oblik. Nekada će to biti alkohol, nekada telefon, nekada posao, novac ili društvene mreže. Ali koren će često ostati isti.

Možda je zato vreme da prestanemo da pitamo od čega su ljudi postali zavisni.

Mnogo važnije pitanje glasi – šta im je toliko nedostajalo da su morali da pronađu zamenu?