Emotivna škrtost — ПРЕОБРАЖЕЊЕ

Када се говори о зависности, најчешће се помисли на алкохол, наркотике, коцку или цигарете. Последњих година тој листи придружили су се друштвене мреже, видео игре, мобилни телефони, куповина, порнографија и многи други облици понашања који могу прерасти у зависност. Међутим, готово увек разговарамо о последици, док узрок остаје по страни.

Ретко се поставља питање зашто човек уопште развије потребу да непрестано попуњава себе нечим спољашњим. Зашто му никада није довољно? Зашто један успех води ка следећем, једна потврда тражи нову, а један циљ само отвара простор за наредни? Одговор се често не налази у слабом карактеру нити у недостатку дисциплине, већ у нечему много дубљем – дуготрајној емотивној глади.

Човек није биће које може живети само од хране, новца и физичке сигурности. Потребно му је да буде вољен, прихваћен, саслушан, примећен и важан некоме. Када те потребе годинама остану неиспуњене, настаје празнина коју људска природа готово инстинктивно покушава да попуни.

Шта је емотивна шкртост?

Емотивна шкртост није одсуство љубави. Она је неспособност или неспремност да се љубав покаже. То су људи који ретко изговарају „волим те“, „поносан сам на тебе“, „хвала“, „опрости“, „ту сам за тебе“. Похвале дају на кашичицу, нежност сматрају слабошћу, а подршку нечим што се мора заслужити.

Многи од њих нису лоши људи. Напротив. Често су и сами одрасли у породицама у којима се емоције нису показивале. Научили су да ћутање значи љубав, да се осећања крију, да похвале кваре човека, а да је строгост најбољи облик васпитања. Оно што нису добили, тешко умеју да дају другима.

Проблем је што емоционална ускраћеност оставља последице које нису одмах видљиве. Не постоје физичке ране, али остаје дубоко усађен осећај да никада нисмо довољно добри.

Када љубав мора да се заслужи

Дете које одраста без довољно топлине врло лако почиње да повезује своју вредност са резултатима. Ако добије петицу, биће прихваћено. Ако буде послушно, можда ће добити похвалу. Ако постане најбољи спортиста, одличан студент или успешан послован човек, можда ће коначно осетити да вреди.

Тај образац често остаје присутан током читавог живота.

Касније диплома више није довољна па долази друга. Посао више није довољан па се ради дванаест или шеснаест сати дневно. Плата никада није довољно велика. Кућа је премала. Аутомобил више није довољно добар. Број пратилаца мора бити већи. Сваки успех донесе краткотрајно задовољство, али оно веома брзо нестане.

Разлог није у томе што човек постаје похлепан. Много чешће покушава да споља пронађе оно што му изнутра недостаје.

Друштво које награђује зависност

Један од највећих проблема савременог друштва јесте то што многе облике зависничког понашања више не препознајемо као проблем. Напротив, често их представљамо као врлине.

Радохоличар је узоран радник. Перфекциониста је професионалац. Човек који никада не одмара сматра се изузетно посвећеним. Особа која непрестано нешто учи описује се као амбициозна. Онај ко сваког тренутка проверава телефон једноставно „прати време у којем живимо“.

Међутим, иза таквих образаца понекад се крије сасвим друга прича. Некада човек не ради зато што воли посао, већ зато што не уме да буде сам са собом. Не учи зато што га покреће знање, већ зато што га покреће страх да није довољно вредан. Не објављује непрестано на друштвеним мрежама зато што жели да подели свој живот, већ зато што очајнички тражи потврду да постоји.

Савремено друштво створило је окружење у којем се многе зависности више ни не доживљавају као зависности, јер су постале друштвено прихватљиве.

Круг који никада не престаје

Мозак веома брзо учи шта му доноси краткотрајни осећај задовољства. Нова куповина, похвала, порука, лајк или пословни успех покрећу лучење неуротрансмитера који стварају осећај награде. Проблем је што тај осећај траје веома кратко.

Зато убрзо постаје потребна нова потврда, нови успех или нова активност. Временом човек више не тражи срећу, већ следећи тренутак који ће накратко утишати осећај празнине.

Управо због тога многе модерне зависности изгледају потпуно нормално. Телефон проверавамо стотинама пута дневно. Не умемо да седимо у тишини. Једемо уз екран. Заспимо уз видео. Шетамо са слушалицама како бисмо избегли сопствене мисли. Сваки тренутак мора бити испуњен неком активношћу јер је тишина постала непријатна.

А управо у тој тишини често се налази оно од чега заправо покушавамо да побегнемо.

Како настају друштвене девијације

Емотивна глад ретко остаје проблем само једне особе. Она се преноси са генерације на генерацију.

Родитељи који нису научили да показују емоције често одгајају децу на исти начин. Деца имају обезбеђену храну, одећу и школовање, али не добијају осећај да су безусловно прихваћена. Тако врло рано усвајају уверење да љубав мора да се заслужи.

Касније такви људи у партнерским односима не бирају особу која их воли, већ ону од које покушавају да изборе љубав. На послу не траже развој већ потврду сопствене вредности. У пријатељствима траже прихватање по сваку цену. На друштвеним мрежама траже публику уместо блискости.

Из таквог начина живота могу настати различите друштвене девијације. Зависности, агресивност, нарцизам, опсесивна потреба за контролом, патолошка љубомора, емоционална манипулација, радохолизам и многи други облици понашања често имају заједнички корен – осећај да човек никада није био довољно вољен.

То, наравно, не значи да свака особа која је одрасла без довољно топлине постаје зависник или насилник. Човек поседује слободу и одговорност да мења себе. Међутим, занемаривање узрока значи да ћемо се заувек бавити само последицама.

Дисциплина није исто што и емотивна хладноћа

Једна од највећих грешака јесте поистовећивање дисциплине са одсуством емоција.

Детету су потребне границе. Потребна му је одговорност, ред и васпитање. Али све то мора бити праћено сигурношћу да је вољено чак и када погреши.

Дисциплина која је прожета љубављу развија стабилну и одговорну личност. Хладноћа, с друге стране, ствара несигурност, страх и сталну потребу да човек доказује своју вредност.

Огромна је разлика између родитеља који каже: „Погрешио си, али те и даље волим“, и родитеља који љубав показује само онда када дете испуни његова очекивања.

Та разлика често одређује начин на који ће неко градити односе до краја живота.

Лечење почиње разумевањем узрока

Борба против зависности не може се свести само на уклањање средства зависности. Ако човеку одузмемо алкохол, телефон, посао или друштвене мреже, а не решимо разлог због којег су му били потребни, велика је вероватноћа да ће пронаћи неку нову замену.

Због тога право питање није само од чега је неко зависан.

Много важније питање гласи: шта покушава да попуни?

Да ли је то усамљеност? Осећај одбачености? Недостатак љубави? Непрестана потреба за доказивањем? Страх да није довољно вредан?

Тек када човек препозна тај унутрашњи недостатак, може почети истинско оздрављење. Оно не подразумева одустајање од успеха, рада или амбиција, већ престанак очекивања да ће спољашње ствари решити унутрашње проблеме.

Љубав није ресурс који се троши

Највећа заблуда емотивно шкртих људи јесте уверење да ће давањем изгубити нешто своје. Истина је потпуно супротна.

Искрена пажња, подршка, нежност, захвалност и љубав нису ресурси који се троше дељењем. Они су вредности које расту управо онда када их искрено пружамо другима.

Можда управо зато највећа глад савременог човека није глад за новцем, славом или успехом. То је глад да некоме буде важан.

Све док будемо лечили само последице, број зависности ће наставити да расте. Мењаће се само њихов облик. Некада ће то бити алкохол, некада телефон, некада посао, новац или друштвене мреже. Али корен ће често остати исти.

Можда је зато време да престанемо да питамо од чега су људи постали зависни.

Много важније питање гласи – шта им је толико недостајало да су морали да пронађу замену?