Kako influenseri oblikuju generaciju koja dolazi

U jednom trenutku prestaje da bude važno ko je šta rekao u nekom videu, ko je koga prozvao ili ko je „pobedio“ u internet sukobu. U tom trenutku postaje važno nešto drugo – šta deca iz toga uče.

Na Balkanu već godinama postoji model internet sadržaja koji se zasniva na konfliktu, ponižavanju i stalnom testiranju granica. Među najpoznatijima u tom prostoru je Bogdan Ilić, ali on nije izolovan slučaj. On je deo šireg obrasca koji uključuje niz javnih ličnosti sa velikim uticajem na mlade.

Ono što je problem nije samo sadržaj. Problem je poruka koja ostaje iza njega.

Nije problem u „kontroverzi“ – problem je u normalizaciji

Reč „kontroverza“ koristi se kao štit. Kao da je u pitanju nešto benigno, prolazno, čak i zabavno.

Ali kada se sadržaj konstantno svodi na:

javno prozivanje
omalovažavanje
demonstraciju moći nad drugima
monetizaciju konflikta

onda to više nije incident. To je obrazac.

Stručnim jezikom, govorimo o kombinaciji sledećih fenomena:

cyberbullying (sajber maltretiranje)
online harassment (digitalno uznemiravanje)
denigration (diskreditacija)
digitalne pretnje

I taj obrazac se prenosi direktno na publiku koja ga najviše prati – decu i tinejdžere.

Deca ne gledaju – deca kopiraju

Ovo je ključna tačka koju društvo uporno ignoriše.

Deca ne posmatraju influensere kao „zabavljače“. Ona ih doživljavaju kao autoritete, uzore i modele ponašanja.

Kada neko sa milionskom publikom:

ponižava druge pred kamerom
relativizuje granice pristojnosti
koristi agresiju kao sredstvo dominacije

poruka koju deca usvajaju je jednostavna:

„Ovo je način da budeš primećen. Ovo je način da uspeš.“

U terminologiji digitalnog nasilja, to vodi ka normalizaciji:

trolling-a
flaming-a
dogpiling-a

što su prepoznati obrasci ponašanja u online okruženju.

Devijantno ponašanje više nije izuzetak

Nastavnici, roditelji i stručnjaci sve češće ukazuju na promene u ponašanju dece:

povećana agresija u komunikaciji
smanjen prag empatije
potreba za javnim ponižavanjem vršnjaka
snimanje i deljenje konflikata

Ovo nije izolovan fenomen. To je refleks digitalnog prostora u realnom životu.

Škola više nije odvojena od interneta. Ona je njegovo produženje.

Digitalno nasilje se često preliva u fizičko okruženje i obrnuto, jer su oba oblika povezana i međusobno se pojačavaju.

Slučaj koji je otvorio pitanje koje niko nije želeo da postavi

Smrt mlade influenserke Kristina Đukić pokrenula je lavinu pitanja o online pritisku, javnom prozivanju i uticaju digitalnog okruženja na mentalno zdravlje.

Važno je biti precizan: ne postoji pravosnažna odluka koja odgovornost za taj tragičan događaj vezuje za jednu osobu.

Ali postoji nešto drugo – kontekst.

Kontekst u kojem su pojave poput:

online shaming-a
cyberstalking-a
impersonation-a

postale svakodnevica.

I pitanje koje ostaje jeste: koliko takvo okruženje može da utiče na pojedinca koji nema mehanizme da se odbrani?

Algoritam ne bira moral – bira reakciju

Platforme ne funkcionišu na osnovu etike. Funkcionišu na osnovu angažmana.

Najviše se širi sadržaj koji izaziva:

bes
podsmeh
šok
podelu

To znači da sistem direktno nagrađuje ono što bi u svakom zdravom društvu bilo sankcionisano.

I zato se isti model ponašanja ponavlja.

Ne zato što je dobar.

Nego zato što je isplativ.

Obrazovni sistem koji nema odgovor

Dok se digitalni svet menja brzinom koju niko ne prati, obrazovni sistem i dalje funkcioniše kao da se ništa nije dogodilo.

Deca uče formule, ali ne uče:

kako da prepoznaju manipulaciju
kako da se nose sa online pritiskom
kako da razumeju posledice javnog izlaganja

Bez tih alata, oni ulaze u prostor u kojem važe potpuno druga pravila.

Institucije koje kasne – i biraju tišinu

Ovde dolazimo do najosetljivijeg dela.

Organizacije poput Centar za sigurniji internet, kao i nadležni državni organi, formalno postoje upravo da bi se bavili digitalnom bezbednošću, edukacijom i zaštitom korisnika, naročito dece.

Ipak, kada je reč o javno vidljivim obrascima ponašanja koji uključuju normalizaciju digitalnog nasilja, masovno targetiranje pojedinaca, uticaj na maloletnike kroz agresivan sadržaj; reakcije su retke, blage ili potpuno izostaju.

Ovo nije optužba bez osnova. Ovo je pitanje odgovornosti.

Jer ako institucije:

reaguju tek kada slučajevi eskaliraju i postanu medijski eksponirani
izbegavaju suočavanje sa javnim figurama koje imaju realan uticaj na ponašanje mladih
i sistematski ne otvaraju javnu raspravu o problemima koji su svima vidljivi

onda ne govorimo više o kašnjenju.

Govorimo o svesnom ignorisanju realnosti.

I poruka koja se time šalje je jednostavna:
da je šteta prihvatljiva – sve dok nije dovoljno glasna.

Društvo koje nagrađuje najglasnije

U realnosti u kojoj živimo, istina više nije ono što je tačno, već ono što je najglasnije, i to nije slučajnost već direktna posledica sistema koji ćuti dok buka raste. Tu dolazimo do suštine problema. Nije pitanje da li je neko popularan, već zašto je takva popularnost dozvoljena, tolerisana i prećutno podržana. Ako je zasnovana na konfliktu, ponižavanju i konstantnom pomeranju granica, onda to više nije lični izbor pojedinca već obrazac koji se kopira, model koji se uči i ponašanje koje se prenosi na generacije koje dolaze.

U tom trenutku odgovornost više nije samo na onima koji takav sadržaj stvaraju, već i na institucijama koje bi morale da reaguju. Kada nadležni organi, obrazovni sistem i organizacije koje se bave bezbednošću na internetu ne prepoznaju, ne imenuju i ne adresiraju ovakve pojave jasno i javno, oni ne ostaju neutralni već postaju deo problema. Ne zato što aktivno podržavaju, već zato što pasivno dozvoljavaju, a u društvu u kojem se granice svakodnevno pomeraju, ćutanje više nije odsustvo reakcije već vrlo jasan stav.