Novi Porodični zakon u Srbiji

Dok traje javna rasprava o izmenama Porodičnog zakona, najveći deo javnosti i dalje ne razume koliko duboko predložene promene mogu promeniti odnos između porodice, države i deteta. Problem ovog nacrta nije u jednoj spornoj rečenici niti u jednoj ideološkoj temi. Problem je mnogo ozbiljniji i nalazi se u samoj filozofiji zakona.

Na prvi pogled, gotovo sve deluje humano i razumno. Govori se o zaštiti prava deteta, zabrani nasilja, dostojanstvu, slobodi izražavanja mišljenja i modernizaciji porodičnog sistema. Međutim, upravo se iza tih širokih i moralno prihvatljivih formulacija krije najveća opasnost ovog nacrta.

Jer zakon više ne definiše jasno granice.

A kada granice nisu jasno definisane, tada ih više ne određuje zakon – već institucije koje ga tumače.

To je trenutak kada država počinje postepeno da ulazi u prostor koji je vekovima pripadao porodici, a država nije pojedinac već skup ljudi koje i ne poznajemo, posebno njihove namere i moralno-društene vrednosti.

Upravo zbog toga ovaj nacrt ne izaziva zabrinutost samo među roditeljima, već i među delom pravnika, psihologa i stručnjaka za porodično pravo – i to sa ozbiljnim razlogom. Problem nije zaštita dece. Svako normalno društvo mora da štiti dete od stvarnog nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja. Problem nastaje onda kada zakon počne da briše granicu između nasilja i roditeljskog autoriteta.

U nacrtu se uvode formulacije poput „ponižavajućeg postupanja“, „vređanja dostojanstva deteta“, „najboljeg interesa deteta“, „slobodnog izražavanja mišljenja“ i „razvoja identiteta deteta“.

Na papiru, nijedan od tih pojmova ne zvuči sporno. Problem je u tome što zakon ne definiše njihove granice.

Šta se tačno smatra ponižavanjem?
Ko određuje kada roditeljski autoritet prelazi granicu psihološkog pritiska?
Ko procenjuje šta je najbolji interes deteta?
Ko odlučuje kako se tumači identitet deteta?

Kada zakon ostavi tako širok prostor za tumačenje, tada ogromnu i nekontrolisanu moć dobijaju centri za socijalni rad, institucije, sudovi, stručni timovi i administracija. U tom trenutku roditelj više nije siguran gde prestaje njegovo pravo da vaspitava dete, a gde počinje institucionalna intervencija i zloupotreba službenih položaja.

To nije teorijska opasnost. Upravo tako su se menjali sistemi u mnogim zapadnim državama.

U početku su i tamo korišćene gotovo identične formulacije – zaštita dece, prevencija nasilja, pozitivno roditeljstvo i razvoj prava deteta. Vremenom su škole, socijalne službe i administrativni sistemi dobili ogromna ovlašćenja u proceni porodičnih odnosa. Granica između pomoći porodici i kontrole porodice počela je polako da nestaje.

Jedna od najkontroverznijih odredbi nacrta jeste mogućnost da se dete, čak i pre desete godine života, samostalno obraća institucijama ukoliko smatra da su mu prava ugrožena.

Na prvi pogled, to deluje kao dodatna zaštita deteta. Međutim, psihološki i društveni problem ove odredbe mnogo je ozbiljniji nego što izgleda.

Dete od osam ili devet godina nema emocionalnu ni životnu zrelost da razume posledice institucionalnog uključivanja u porodične odnose. Deca tog uzrasta reaguju impulsivnom nepromišljeno, pod uticajem emocija, trenutnih konflikata, škole, društvenih mreža, interneta i vršnjaka. U takvom sistemu država postaje direktni posrednik između deteta i roditelja – bez da ima uvid u stvarnu situaciju.

To potpuno menja prirodu porodice.

Porodica više nije osnovna autonomna zajednica u kojoj roditelji imaju primarnu odgovornost za vaspitanje dece. Umesto toga, država postaje arbitar koji procenjuje kvalitet roditeljstva i određuje granice prihvatljivog ponašanja – shodno sistemu i političkim orijentacijama.

Još ozbiljniji problem nalazi se u formulacijama koje se odnose na „identitet deteta“.

U ovom trenutku mnogi građani možda ne vide ništa sporno u toj formulaciji. Međutim, iskustva drugih država pokazuju koliko široko takvi pojmovi mogu kasnije biti tumačeni kroz sudsku praksu i institucionalne procedure.

Zapadna iskustva pokazuju koliko sistem može otići predaleko

Iskustva pojedinih zapadnih država pokazuju koliko brzo široko napisani porodični zakoni mogu dovesti do ogromnog širenja moći institucija nad porodicom.

U Kanadi, Velikoj Britaniji, Norveškoj, Nemačkoj i pojedinim saveznim državama SAD godinama postoje ozbiljne kritike na račun socijalnih službi, porodičnih sudova i administrativnih sistema zbog preteranog mešanja države u porodične odnose.

U mnogim slučajevima problem više nije bilo samo fizičko nasilje nad decom, već veoma široko definisani pojmovi poput „emocionalne štete“, „psihološkog pritiska“, „neadekvatnog roditeljstva“, „ugrožavanja razvoja deteta“ ili „najboljeg interesa deteta“. Upravo kroz takve neprecizne formulacije institucije su postepeno dobijale ogromna ovlašćenja nad porodicom.

Roditelji su u pojedinim slučajevima prolazili kroz istrage socijalnih službi bez postojanja fizičkog nasilja, već zbog banalnih porodičnih konflikata, razvoda, psiholoških procena ili prijava škola i administrativnih sistema. Kritičari takvih modela godinama upozoravaju da granica između zaštite dece i institucionalne kontrole porodice postaje sve manja.

Posebno kontroverzni postali su slučajevi u kojima su škole, psihološke službe ili socijalni sistemi donosili odluke bez znanja roditelja ili zaobilazili porodicu pod obrazloženjem „zaštite interesa deteta“. U pojedinim državama roditelji su tek naknadno saznali da njihova deca prolaze kroz psihološka savetovanja, promene identiteta u školskim sistemima ili procene socijalnih službi bez njihovog aktivnog učešća.

Dodatni problem predstavljaju brojni slučajevi zloupotreba sistema tokom razvoda, lažnih prijava, manipulacija socijalnim službama i dugotrajnih sudskih procesa u kojima porodice godinama nisu mogle da izađu iz institucionalnog nadzora.

Norveški Barnevernet godinama je bio predmet međunarodnih kritika zbog agresivnog oduzimanja dece i ogromnih ovlašćenja socijalnih službi. Slične kritike postojale su i prema nemačkom Jugendamtu, britanskim porodičnim sudovima i pojedinim američkim CPS sistemima.

Tek nakon godina skandala, sudskih procesa i javnog pritiska deo zapadnih država počeo je ozbiljnije da preispituje koliko daleko država sme da ide u kontroli porodice.

Pitanja rodnog identiteta maloletnika i medicinskih tranzicija postala su samo jedan od najvidljivijih primera tog mnogo šireg problema – sistema u kojem institucije postepeno dobijaju pravo da odlučuju umesto roditelja.

Zašto se o ovome u Srbiji gotovo ne govori?

Umesto ozbiljne javne rasprave, svako postavljanje pitanja danas se pokušava ugušiti etiketama, pritiscima i moralnim ucjenama. Dovoljno je da neko zatraži jasnije definicije zakona, upozori na zloupotrebe sistema u drugim državama ili postavi pitanje granica institucionalne moći – i vrlo brzo biva proglašen protivnikom prava dece, nazadnim, ekstremnim ili neprijateljem modernog društva.

Tako se najvažnija pitanja potpuno sklanjaju iz javnosti.

Ne razgovara se o moći socijalnih službi. Ne razgovara se o zatvorenim porodičnim sudovima. Ne razgovara se o lažnim prijavama, psihološkim procenama bez kontrole, zloupotrebama sistema tokom razvoda, niti o slučajevima gde su institucije ozbiljno oštetile porodice i decu.

Umesto otvorene stručne debate, javnosti se servira pojednostavljena priča u kojoj država navodno uvek štiti dete, dok je roditelj sve češće predstavljen kao potencijalni problem koji mora biti nadziran, procenjivan i korigovan.

A upravo je istorija zapadnih sistema pokazala koliko opasno postaje društvo u kojem institucije dobiju preveliku moć nad porodicom bez ozbiljne kontrole i odgovornosti.

Najveći problem ovakvih zakona nije ono što danas otvoreno piše u njima. Najveći problem je ono što kroz godine mogu postati kroz tumačenja, pravilnike, sudsku praksu i rast institucionalne moći.

Jer nijedan sistem nikada nije počeo brutalno.

Svaki je počeo pričom o zaštiti, bezbednosti, pravima i pomoći deci.

A završio se time da roditelji sve češće moraju da dokazuju državi da imaju pravo da budu roditelji.

Posebno zabrinjava i činjenica da nacrt uvodi čitav sistem novih evidencija, registara, elektronskih platformi i institucionalnog povezivanja podataka o porodicama, deci, hraniteljstvu i nasilju u porodici.

Naravno da država mora imati određene mehanizme evidencije. Ali problem nastaje kada se količina podataka, nadležnosti i institucionalnog nadzora konstantno širi bez jasnih granica i bez ozbiljne javne kontrole.

Jer istorija pokazuje jednu veoma važnu stvar – nijedan sistem nikada ne ostaje zauvek u granicama prvobitnih obećanja.

Velike društvene promene retko dolaze kroz jednu brutalnu i očiglednu odluku. One dolaze postepeno. Kroz široke formulacije. Kroz pravilnike. Kroz nove procedure. Kroz praksu institucija. Kroz godine tokom kojih se granice polako pomeraju dok društvo ne primeti da su se osnovni odnosi potpuno promenili.

Upravo zato ovaj nacrt izaziva toliko zabrinutosti.

Jer ovo više nije samo pitanje jednog zakona.

Ovo je pitanje kakvu porodicu Srbija želi u budućnosti.

Da li će roditelji ostati primarni autoritet u vaspitanju dece ili će tu ulogu postepeno preuzimati institucije? Da li će država pomagati porodici ili će postati njen nadzornik? I možda najvažnije pitanje – kada se jednom ovakva ovlašćenja uspostave, da li će ih država ikada više vraćati nazad?

Jer kada država jednom dobije pravo da ulazi u porodicu kroz široke i nejasne zakonske formulacije, granice tog procesa vremenom postaju sve manje.

Danas su to savetovanja, procene i administrativni nadzor.

Sutra to mogu postati odluke o tome šta je „pravilno roditeljstvo“, kakve vrednosti dete sme da usvaja, koje informacije roditelji imaju pravo da znaju i koliko porodica uopšte ima pravo da samostalno odlučuje o sopstvenom životu.

Istorija pokazuje da nijedan sistem nikada nije stao sam od sebe nakon što je dobio veću moć nad porodicom.

Zato pitanje ovog zakona nije samo pravno pitanje.

To je pitanje kakvo društvo Srbija želi da postane.

Društvo u kojem porodica ima pravo da vaspitava svoju decu – ili društvo u kojem roditelji postaju privremeni staratelji pod nadzorom institucija i političkih sistema koji se menjaju, dok moć države nad porodicom ostaje.

Nacrt zakona: Ministarstvo za brigu o porodici i demografiju, 26.03.2026.