Kako su deca postala ključni korisnici društvenih mreža i interneta

Istraživačko-analitički članak zasnovan na javno dostupnim istraživanjima, regulatornim izveštajima i analizama o društvenim mrežama i njihovom uticaju na maloletnike.

Deca su sveprisutna na društvenim mrežama i internetu uopšte. Tehnološke kompanije u javnosti rado ističu kako su njihovi tipični korisnici zreli, odgovorni ljudi, uglavnom punoletni i često stariji od 21 godine. Međutim, iza zatvorenih vrata njihovih korporativnih kancelarija krije se potpuno drugačija istina – internetom i društvenim mrežama danas dominiraju maloletnici, uključujući decu ispod 16, pa čak i ispod 13 godina. Ovaj ozbiljan istraživački tekst razotkriva kako velike tehnološke firme manipulišu percepcijom javnosti, prikrivaju stvarnu starosnu strukturu svojih korisnika i istovremeno nemilice ciljaju upravo decu svojim platformama i reklamama. Biće prikazane statistike, interni dokumenti i izjave koje potkrepljuju ove tvrdnje, uz osvrt na globalne razmere problema. Takođe ćemo videti kako najveći oglašivači i influenseri učestvuju u predatorskom marketingu prema deci, te kako državni organi uglavnom nude tek mlake upozorenja umesto konkretne akcije, prebacujući teret zaštite na roditelje.

U nastavku detaljno analiziramo ovu opasnu obmanu: od statističkih pokazatelja o pravoj zastupljenosti dece na mreži, preko tajnih internih strategija kompanija za pridobijanje maloletnih korisnika, do sadržaja za odrasle kojem su deca izložena i beskrupuloznih marketinških taktika usmerenih ka najmlađima. Rezultati su zabrinjavajući – uprkos PR pričama tehnoloških giganata, internet je postao ogromno igralište punoletnih samo na papiru, dok u stvarnosti milijarde dece i tinejdžera čine ogroman deo online populacije.

Deca na društvenim mrežama: Koliko maloletnika danas koristi internet?

Da bismo shvatili razmere problema, potrebno je sagledati ko zapravo koristi internet i društvene mreže. Globalne statistike ukazuju da deca čine ogroman deo online populacije. Prema UNICEF-ovim procenama, čak jedan od tri internet korisnika u svetu je dete mlađe od 18 godina. Drugim rečima, trećinu globalnog interneta čine maloletnici. Ova brojka demantuje sve koji tvrde da su korisnici interneta pretežno odrasli – ogroman deo čine deca i tinejdžeri.

Kada su u pitanju društvene mreže, podaci su još konkretniji i šokantniji. Istraživanja pokazuju da već osnovci i srednjoškolci masovno koriste popularne platforme, često i pre dopuštenog uzrasta. Jedna obimna studija u SAD otkrila je da 69,5% adolescenata uzrasta 11-15 godina ima nalog na nekoj društvenoj mreži, uprkos formalnim ograničenjima od 13 godina starost. Još alarmantnije, među decom ispod 13 godina čak 63,8% ima makar jedan profil na društvenoj mreži. Dakle, skoro dve od tri dvanaestogodišnjaka (i mlađih) već su prisutni online na platformama gde ne bi smeli da budu. TikTok prednjači – 68% dece ispod 13 godina koristi TikTok, zatim slede YouTube sa 63%, Instagram sa 57% i Snapchat sa 55% korisnika u toj mlađoj populaciji. Ovi brojevi potvrđuju da su osnovci i mlađi tinejdžeri već sada masovni korisnici društvenih mreža, iako kompanije nominalno zabranjuju pristup ispod 13 godina (zbog zakona poput američkog COPPA).

Situacija nije specifična samo za SAD. U Ujedinjenom Kraljevstvu, recimo, istraživanje regulatora Ofcom pokazalo je da 77% dece uzrasta 8-17 godina ima sopstveni profil na nekoj od velikih platformi. Čak 60% dece od 8 do 12 godina – dakle osnovci – ima svoj nalog na društvenoj mreži, uprkos tome što bi ispod 13 sve trebalo da im bude zabranjeno. Drugim rečima, većina dece već u osnovnoj školi ulazi na Facebook, Instagram, TikTok, Snapchat i druge mreže, često jednostavnim laganjem o godinama prilikom registracije.

Zaista, lažno prijavljivanje starosti postalo je norma. Ofcom-ova studija otkrila je i da trećina dece u UK koja imaju društveni profil lažno navodi da imaju 18 i više godina, iako su u stvarnosti mlađi. Skoro polovina dece 8-15 godina (47%) koja su na mrežama prikazuju se kao da imaju najmanje 16 godina, a trećina dece 8-17 godina figurira kao odrasli od 18+ na svojim profilima. To praktično znači da se ogromnom broju dece sistemski dodeljuje status odraslih korisnika putem lažnog datuma rođenja. Istraživanje navodi da među onima najmlađima (8-12 godina) 39% ima „user age“ od 16+, a 23% čak status 18+ godine!

Drugim rečima, desetogodišnje dete može u sistemu platforme izgledati kao da ima 18 godina. To dete će tako dobijati iskustvo kao odrastao korisnik, sa vrlo malo ograničenja u sadržaju. O posledicama toga više ću navesti kasnije, ali već ovde je jasno: maloletnici su masovno prisutni online, često maskirani kao stariji od onoga što jesu. Ovakva raširena praksa govori nam da priče kompanija o „svim našim korisnicima starijim od 13/18 godina“ nisu verodostojne. One su zasnovane na deklarativnim godinama koje korisnici unesu, dok je realnost potpuno drugačija.

Važno je i da shvatimo koliko rano deca stupaju u digitalni svet. Još 2011. istraživanja su pokazala da pre nego što napune 13, ogroman broj dece već ima profile na mrežama uz znanje ili čak pomoć roditelja. U jednoj anketi roditelja u SAD, 55% roditelja dvanaestogodišnjaka navelo je da njihovo dete ima Facebook profil, pri čemu je 82% tih roditelja znalo za registraciju, a čak 76% im je i aktivno pomoglo da kreiraju nalog. Prosek starosti na kojoj deca prvi put otvore Facebook bio je samo 12 godina. Drugim rečima, i roditelji često sa odobravanjem ili rezignacijom učestvuju u tome da njihovo dete zaobiđe starosna ograničenja, smatrajući to „bezazlenim“ ili nužnim da dete ne bi bilo izopšteno.

Sve ove brojke, bilo da dolaze iz Amerike, Evrope ili globalnih procena, svedoče o jednom: deca su ogromna i aktivna populacija na internetu i društvenim mrežama. Mlađi od 18 čine najmanje trećinu internet populacije uopšte, a na popularnim mrežama verovatno i više kada ubrojimo sve lažno predstavljene naloge. Ova stvarnost je u suštoj suprotnosti sa onim što tehnološke kompanije zvanično tvrde. Formalno, većina platformi će reći da ne dopuštaju korisnike ispod 13 godina, a ponekad će se pohvaliti i raznim „bezbednosnim modovima za tinejdžere“ ili prosečnom starošću korisnika koja je navodno u dvadesetim godinama. Ali podaci nas neumoljivo podsećaju da je to fikcija: klinci su već tu, u ogromnom broju, i zapravo predstavljaju ključnu publiku koja pokreće rast i aktivnosti na mrežama.

Da li tehnološke kompanije zaista znaju koliko dece koristi njihove platforme?

Tehnološki giganti veoma dobro znaju koliki deo njihove publike čine maloletnici – i to mnogo mlađi nego što bi smelo. Ipak, umesto da otvoreno priznaju tu činjenicu i preduzmu mere da zaštite decu, oni je nastoje prikriti od javnosti. Čak štaviše, interni dokumenti i izjave uzbunjivača otkrivaju da kompanije strateški ciljaju decu kao buduće (i sadašnje) korisnike, sve vreme uveravajući javnost kako su njihove platforme namenjene i bezbedne za „odrasle i zrelu omladinu“. To je duboki jaz između javnih izjava i interne politike.

Najbolji primer za to je slučaj kompanije Meta (vlasnik Facebooka i Instagrama). Meta uporno ponavlja kako nastoji da ukloni korisnike ispod 13 godina sa svojih platformi i kako Instagram i Facebook nisu namenjeni deci. Međutim, poverljivi dokumenti koji su isplivali na videlo govore suprotno. U oktobru 2023. preko 40 američkih saveznih država podnelo je tužbu protiv Mete za nanošenje štete mentalnom zdravlju dece, i u tom pravnom procesu su otkriveni interni Meta materijali koji su do tada bili cenzurisani. Iz njih se vidi da je Meta primala milione prijava o maloletnim korisnicima ispod 13 godina na Instagramu, ali nikada to nije objavila niti se ozbiljno potrudila da pozatvara te naloge. Dakle, dok su javno tvrdili da „aktivno uklanjaju“ pre-teen korisnike, realnost je bila da su takve naloge uglavnom puštali da postoje i prikupljali podatke od te dece.

Još gore, interno se Meta vodila logikom da su im mladi i deca poželjni korisnici. U jednom internom dokumentu Meta istraživači su jasno rekli: „mi radimo vrlo malo da decu ispod 13 godina držimo van naše platforme„. Ta rečenica iz 2018. iz Meta arhive govori više od svih PR saopštenja – praktično priznanje da se zabrana za <13 svodi na deklarativnu formalnost. Dodatno, u internim istraživanjima Meta je pratila penetraciju Instagrama među uzrastom 11-12 godina i hvalila se time u grafikonima. Kad su njihovi sopstveni istraživači radili studije o tinejdžerima, postoji zapis da su „pažljivo izbegavali“ da ne otkriju obim korisnika ispod 13 godina kako to ne bi ušlo u zvanične izveštaje. Ovakvo ponašanje jasno ukazuje da je kompanija svesno pokušavala da izbegne dokaze o tome koliko dece koristi njihov servis – jer bi takav podatak bio poražavajući za njihovu reputaciju i potencijalno pravno riskantan.

Interna komunikacija otkriva i strategiju: Mark Zakerberg je još 2017. bio informisan da „deca ispod 13 godina biće kritična za povećanje stope akvizicije novih korisnika kad napune 13“ i preporučeno mu je da se Meta „fokusira na građenje platformi za ‘tweens‘ (preteens, decu ~11-12 god)“. Drugim rečima, Meta je videla decu kao investiciju u buduću bazu korisnika – ako ih „navuku“ pre 13. rođendana, oni će ostati lojalni kasnije. Zakerberg je navodno i odobrio planove koji ciljaju uzrast ispod zvaničnog minimuma, umesto da ih odlučno ukloni. Za javnost, naravno, nikada ne biste čuli direktno „ciljamo decu“, već suprotno – pričali su kako im je bezbednost mladih prioritet i kako Instagram pauzira projekat „Instagram za decu“ posle pritiska javnosti 2021. godine, itd. Ali iza kulisa, jasno je da su deca posmatrana kao ključno tržište.

Drugi primer: TikTok. Ova mreža je eksplodirala u popularnosti upravo zahvaljujući deci. TikTok formalno brani pristup <13 (kao i druge mreže), ali to nije sprečilo milione osnovaca da je koriste. Britanski regulator (ICO) je sproveo istragu i utvrdio da je samo u 2020. TikTok je omogućio da do 1,4 miliona dece mlađe od 13 godina u UK koristi platformu, suprotno zakonima o zaštiti podataka dece. TikTok nije pribavio roditeljski pristanak niti je uklanjao te naloge iako je znao da ih ima, zbog čega je kažnjen sa 12,7 miliona funti. Istražno izveštaje navodi da je kompanija bila svesna prisustva mlađih od 13 – čak su i neki rukovodioci interno upozoravali na tu pojavu, ali firma nije preduzela odgovarajuće korake. Umesto toga, TikTok se oslanjao na krajnje slabašnu meru samopotvrde starosti („klikni da potvrdiš da imaš 13“) bez ikakve provere. Rezultat: ogromno maloletničko članstvo, koje je naravno uveličalo TikTok-ove brojke korisnika i privuklo oglašivače, dok je kompanija javno tvrdila da se fokusira na „bezbednost i privatnost“.

Slično važi i za YouTube i druge platforme. YouTube je tek posle višegodišnjeg pritiska priznao da se deca provlače na glavni sajt (za šta su kažnjeni zbog prikupljanja podataka o deci na platformi namenjenoj odraslima) i tek 2019. su platili kaznu zbog kršenja COPPA propisa. Ali i danas, milioni mališana gledaju YouTube van „YouTube Kids“ aplikacije, što je javna tajna. Facebook je u prošlosti takođe hvatan kako ima milione dece ispod 13 na platformi – jedno istraživanje Consumer Reports-a je još 2011. procenilo da je 7,5 miliona Facebook korisnika bilo mlađe od 13 (od toga 5 miliona mlađe od 10) u SAD. Facebook je tad govorio da će „pojačati napore“ da to spreči, ali evo više od decenije kasnije, deca su i dalje tu, samo su se preselila na Instagram, TikTok, Snapchat i YouTube.

Kako društvene mreže reaguju na prisustvo maloletnih korisnika?

Jaz između onoga što kompanije govore i onoga što rade možda nigde nije očigledniji nego u njihovim izjavama povodom kritika o uticaju na decu. Kada ih pritisnu, portparoli tih firmi ponavljaju mantru: „Naši servisi nisu namenjeni mlađima od 13, uklanjamo naloge koji krše pravila, razvijamo nove roditeljske kontrole…“ itd. No, istina je da je to uglavnom teatar za javnost. Unutrašnji dokumenti i tužbe pokazuju da nijedna od ovih mreža nije energično sprovela svoja starosna ograničenja. Štaviše, može se reći da postoji prećutno saučesništvo: kompanije znaju da deca lažu za godine i samo se prave da to ne vide, jer im to donosi nove korisnike i profit. Meta je, recimo, dobila preko 1,1 milion prijava (od korisnika ili roditelja) o nalozima ispod 13 na Instagramu tokom 2019-2023, ali je obrisala samo mali deo tih prijavljenih naloga, dok je ostalima nastavila da prikuplja podatke i angažuje ih sadržajem. To jasno govori koliko su bili motivisani da „reše“ problem.

Paradoksalno, dok s jedne strane izbegavaju da otvoreno priznaju stvarno stanje, s druge strane te iste kompanije troše ogromne sume kako bi nastavile po starom. U Kongresu SAD već neko vreme se razmatraju novi zakoni za zaštitu dece na mreži, a giganti troše milione na lobi aktivnosti da te propise ublaže ili odlože. Izveštaj organizacije Issue One pokazao je da je samo u prvom kvartalu 2024. Meta potrošila 7,64 miliona dolara na lobiranje (imajući čak jednog lobistu na svakih 8 članova Kongresa), dok je kineski ByteDance (vlasnik TikToka) potrošio 2,68 miliona (jedan lobista na 11 kongresmena). Ovo su ogromne svote usmerene na uticaj zakonodavstva, što se može posmatrati i kao posredan vid „prikrivanja“ i odbrane statusa kvo. Kompanije radije plaćaju lobiste da spriječe strožu regulaciju ili obavezu provere starosti, nego da se odreknu armije mladih korisnika koji im donose buduću zaradu.

Sve u svemu, slika je jasna: Tehnološke korporacije javno glume stroge čuvare uzrasta i propagiraju priču da su njihovi korisnici uglavnom odrasli (ili barem tinejdžeri 16+), dok iza kulisa ne samo da tolerišu masovno prisustvo dece ispod propisane dobi, već ih aktivno targetiraju i računaju na njih kao na ključnu grupu za rast. To je svesna obmana javnosti koja ima duboke posledice – jer ako se pretvaramo da dece „nema“ na platformi, onda se ne preduzimaju ni adekvatne mere da se ta deca zaštite.

Neprimeren sadržaj na internetu: Kakvim rizicima su izložena deca?

Ako su deca već tu na društvenim mrežama i internetu u tolikom broju, nameće se pitanje: šta ta deca tamo vide i doživljavaju? Mreže su uglavnom dizajnirane za odrasle korisnike ili barem za osobe iznad određene dobi, što znači da se na njima slobodno širi sadržaj koji nije primeren za decu. Problem je što, kako smo videli, deca vrlo lako zaobiđu formalna ograničenja i onda upadaju u svet koji obiluje sadržajima i interakcijama potencijalno štetnim za njihovo zdravlje i razvoj. A kompanije su često više zainteresovane za povećanje „vremena provedenog na platformi“ nego za zaštitu mladih od takvog sadržaja.

Jedan od najozbiljnijih rizika je izloženost štetnom ili eksplicitnom sadržaju. Prema istraživanjima UNICEF-a, globalno gledano najveći online rizik za decu je suočavanje sa seksualno eksplicitnim ili neprimerenim sadržajem za taj uzrast. Deca mogu vrlo lako naleteti na pornografske snimke, erotske plesove, vulgaran rečnik, nasilne video klipove, promociju narkomanije ili druge uznemirujuće materijale, bilo putem pretrage, bilo putem algoritamskih preporuka koje ne prave dovoljno jasnu razliku za maloletnike. Algoritmi društvenih mreža nisu nužno podešeni da zaštite dete od neprimerenog sadržaja, posebno ako dete ima nalog sa lažnim „punoletstvom“.

Jednostavan, ali zapanjujući primer dala je Ofcom-ova analiza: dete koje sa 8 godina slaže da ima 13 godina, do svoje 13. godine na profilu će imati „user-age“ 18 i tada će mu platforma automatski početi prikazivati sadržaje namenjene odraslima.

Šema (Ofcom): Dete (Miloš, 8) napravi profil sa lažnim godinama (13); pet godina kasnije ima 13, ali „starost profila“ je 18 – platforma ga tretira kao punoletnog i prikazuje mu sadržaj 18+. Ovaj dijagram jasno ilustruje koliki je rizik da dete bude izloženo sadržaju za odrasle zbog lažiranja godina. Naime, mnoge platforme uvode određene zaštitne mere tek za korisnike ispod 16 ili 18 godina – npr. skrivanje pornografskog ili izrazito nasilnog sadržaja, onemogućavanje određenih funkcija poput javnog četovanja sa nepoznatima, sl. Međutim, ako se dete vodi kao punoletno, sve te barijere nestaju. Tako trinaestogodišnjak može bez problema gledati sadržaj +18 misleći da je to normalno, jer ga algoritam servira. Jedna desetogodišnja devojčica, recimo, koja je „postala“ punoletna na papiru, sa 13 godina može imati pun pristup istim onim trendovima i videima koje platforma plasira 20-godišnjacima – uključujući npr. videe sa eksplicitnim seksualnim aluzijama, izazove opasne po zdravlje, prikaze samopovređivanja ili poremećaja ishrane, itd.

Upravo o takvim pojavama svedoče i stručnjaci. Američki Institut za digitalno zdravlje dece navodi da se tinejdžeri žale kako im društvene mreže često čine da se loše osećaju u vezi svog tela (gotovo polovina adolescenata kaže tako nešto). Razlog je taj što su preplavljeni ispeglanim slikama „savršene lepote„, filtriranim fotografijama i video snimcima influensera koji promovišu nerealne standarde. Za devojčice posebno, infinite scroll feed može brzo da postane toksična mešavina sadržaja o dijetama, vežbanju do iznemoglosti, plastičnim operacijama (podsetimo da je čak i sam Mark Zakerberg interno odbio da ukloni filtere koji simuliraju plastične operacije na Instagramu, uprkos savetima stručnjaka da su štetni za mentalno zdravlje devojčica). Takvi filteri i trendovi dalje podhranjuju nesigurnost mladih, što može doprineti poremećajima poput anoreksije, depresije i sl.

Pored toga, deca su izložena i drugoj vrsti neprimerenog sadržaja: raznim opasnim izazovima i podsticajima na rizična ponašanja. Nije retkost da na TikToku ili YouTube-u osvane izazov koji podrazumeva opasne radnje (npr. gutanje omekšivača, paljenje sebe vatrom i gasenje, davljenje radi euforije – svi ovi jezivi „challengesi“ su se širili društvenim mrežama poslednjih godina). Deca, sa svojim još nerazvijenim poimanjem posledica, često nasedu na takve viralne trendove. Platforme ponekad reaguju tek kad već dođe do incidenta.

Takođe, tu je i svet onlajn predatorstva i maltretiranja. Maloletnici na ovim mrežama mogu lako stupiti u kontakt sa nepoznatim odraslima. Primer TikToka: dok su se hvalili kako su uveli ograničenja (poput zabrane da nepoznati odrasli šalju poruke deci koja ih ne prate), i dalje je ostalo mnogo načina da predator stupi u kontakt kroz komentare, live streamove itd. U izveštajima se navodi da predatori na TikToku „lako ulaze u živote dece laskavim komentarima, praveći da se dete oseća posebno i stičući poverenje„. Slično se dešava i na drugim platformama: deca bivaju meta pedofila, trgovaca ljudima, ili jednostavno zlostavljača koji koriste anonimnost da vređaju i maltretiraju. Više od polovine devojčica globalno izjavilo je da su bile uznemiravane ili napadane online (preko 58% prema istraživanju u 31 zemlji). Sajberbuling (digitalno vršnjačko nasilje) takođe cveta: uvredljivi komentari, ismevanje na društvenim mrežama, širenje lažnih glasina, a deca nemaju uvek emocionalne kapacitete da se s tim izbore.

Sajberbuling, predatori i zavisnost: Najveće opasnosti društvenih mreža za decu

Stručnjaci upozoravaju i na manje očigledne, ali kumulativne štete. Psihološka zavisnost od mreža je jedna od njih. Platforme su namerno dizajnirane da budu adiktivne, uz beskonačno skrolovanje, notifikacije koje povlađuju dopaminskim ciklusima u mozgu, algoritamski odabran sadržaj koji „gađa“ naše interese i slabe tačke. Kod dece u razvoju, ovo može brzo dovesti do prekomernog korišćenja i čak pravih simptoma zavisnosti. Istraživanje među američkim ranim adolescentima (11-15 god) pokazalo je da četvrtina njih ima znake zavisnosti od društvenih mreža – 25% je reklo da stalno misle na mreže ili ih koriste da pobegnu od problema, a 17% je pokušalo da smanji korišćenje, ali nije uspelo. Svako šesto dete u tom uzrastu već primećuje negativan uticaj prekomerne upotrebe mreža na školski uspeh. Ovo su alarmantne brojke jer govore da deca nemaju prirodnu kočnicu – bez smernica i ograničenja, lako tonu u sate i sate pred ekranom, što utiče na njihov san, koncentraciju, raspoloženje.

Jedan zanimljiv podatak: adolescenti u proseku provode oko 4,8 sati dnevno na društvenim mrežama. A mladi koji provode preko 3 sata dnevno imaju dvostruko veći rizik od simptoma anksioznosti i depresije. Ovo je nešto što je istakao i američki glavni hirurg (Surgeon General) dr. Vivek Murthy, pozivajući na uvođenje upozorenja o štetnosti prekomernog „bivanja online“ za decu. On je naveo i konkretne zastrašujuće primere: deca su sve više izložena grafičkom seksualnom sadržaju, videima vezanim za droge i alkohol, pa čak i kupovini opasnih supstanci preko mreža (npr. zabeleženi su slučajevi da tinejdžeri nabavljaju preko Snapchata tablete sa fentanilom, što je dovelo do smrtonosnih predoziranja). Takođe, svedoci smo i trendova kao što su tzv. „pro-ana“ zajednice (pro-anoreksija) koje glorifikuju poremećaje ishrane, ili izazova koji podstiču nasilje. Sve je to udaljeno samo nekoliko klikova od deteta koje znatiželjno istražuje mrežu.

Šta čine kompanije povodom ovoga? Uglavnom premalo, i prekasno. Tek kad se suoče s negativnim publicitetom ili regulatorima, uvedu poneku izmenu: npr. Instagram je postavio da novi nalozi tinejdžera budu podrazumevano privatni, zabranio je nepoznatim odraslima da šalju DM deci koja ih ne prate, YouTube je ponudio tzv. „Approved content“ mod gde roditelj ručno bira šta dete gleda, TikTok ima ograničenu verziju za <13 (koju deca uglavnom zaobiđu). Sve su to sitni koraci koji, iako korisni, ne rešavaju suštinu: ogroman broj dece i dalje gleda ogroman obim neprimerenog sadržaja. Kompanije nisu spremne da fundamentalno promene algoritme koji bi, recimo, detektovali rizično ponašanje kod mladog korisnika i prekinuli feed takvog sadržaja. Razlog? Zato što je „zadržavanje pažnje“ glavni cilj. Interna prepiska u Meti to potvrđuje: imali su eksplicitne ciljeve da povećaju vreme provedeno na platformi za sve korisnike, posebno mlade, i isprobavali su trikove poput autoplay videa da produže boravak tinejdžera online. Jedan „scorecard“ unutar Mete izražavao je zabrinutost što tinejdžeri provode manje vremena nego pre, što su u kompaniji videli kao problem koji treba popraviti. Dakle, dok javno govore „nemamo cilj da korisnici vise predugo, dapače uveli smo podsetnike da naprave pauzu“, iza scene se meri svaka sekunda i traže načini da se deca još duže zadrže prikovana.

Posledica ovakvog pristupa je jasna – deca su prepuštena moru sadržaja koji nije prilagođen njihovom uzrastu. Države i društvo svakako treba da se zapitaju kakve će posledice takvo okruženje ostaviti na čitavu generaciju. A jednako je važno razumeti da ovakvo stanje nije slučajnost, već direktan rezultat odluka tech kompanija da profit i rast stave ispred dečje bezbednosti.

Influenseri, reklame i skriveni marketing usmeren ka deci

Pored samog sadržaja, deca na internetu postaju mete jedne sofisticirane mašinerije marketinga i oglašavanja. Velike korporacije – bilo da su u pitanju tehnološki giganti ili drugi brendovi – uočile su da je dečja publika izuzetno unosna. Deca su podložnija uticaju, nemaju izgrađene kritičke potrošačke navike i lako postaju verni kupci (ili nagovore roditelje na kupovinu). Zato su, kako izvori navode, kompanije spremne da plate enormne sume popularnim influenserima i kreatorima sadržaja kako bi reklamirali proizvode i stil života koji su često nezdravi ili adiktivni, upravo pred očima dece. Ova pojava je danas toliko raširena da se može govoriti o pravoj sivoj zoni oglašavanja deci putem društvenih mreža – nečemu što zakonodavstvo teško stiže da isprati i reguliše.

Najpre, treba razumeti fenomen takozvanih „kid influencera“ – dece (ponekad veoma malog uzrasta) koja imaju svoje YouTube kanale ili TikTok profile sa milionskom publikom vršnjaka. Primer za to je osmogodišnji dečak Ryan Kaji, koji je 2018. i 2019. bio najplaćeniji YouTube influenser na svetu sa zarađenih 26 miliona dolara u jednoj godini. Njegov kanal se sastoji od pregledanja igračaka i sličnog sadržaja za decu, a ogromna zarada dolazi od kompanija koje plaćaju da se njihove igračke, grickalice, pića i ostali proizvodi pojave u videu. Kada vidimo sumu od 26 miliona za jednog osmogodišnjaka, postaje jasno koliko su veliki igrači spremni da ulože u dopiranje do dečje publike preko „svojih vršnjaka“ na ekranu.

Nedavno istraživanje objavljeno u naučnom časopisu Pediatrics analiziralo je video snimke najpopularnijih dečjih influensera na YouTube-u. Rezultati su krajnje zabrinjavajući: 42,8% od najgledanijih videa tih „kid influensera“ sadržalo je promociju hrane ili pića, od čega je čak 90% tih proizvoda bilo nezdravo (brza hrana, slatkiši, gazirani sokovi). Drugim rečima, dete-gledaoc u skoro polovini slučajeva gleda svoje vršnjake kako jedu ili piju nešto – a u ogromnoj većini to je junk food. Posebno se istakao McDonald’s koji je bio zastupljen u 30% plasiranih brendiranih proizvoda. Nije slučajno: velike korporacije brze hrane shvatile su da kroz YouTube mogu zaobići restrikcije koje možda postoje na TV reklamama za decu.

Ti video snimci nisu formalno „reklame“ – oni nemaju prekid programa ni jasnu oznaku. Deca ih doživljavaju kao zabavan sadržaj. Ali u njima je reklamna poruka suptilno upakovana: influenser (dete) sa oduševljenjem otvara Happy Meal ili se sladi čokoladicom, stvarajući vršnjačku normu da je to cool i požeľno. Studija je izračunala da su video snimci dečjih influensera koji promovišu nezdrave proizvode zajedno generisali preko 1 milijardu pregleda. To je ogroman broj impresija na mlade umove. Autori istraživanja upozoravaju da roditelji često nisu ni svesni da „simpatično dete na YouTube-u“ koje njihov sin ili kćerka gleda zapravo dobija novac od prehrambenih kompanija da bi promovisalo slatkiše ili brzu hranu. Drugim rečima, deca su izložena skrivenom marketingu na svakom koraku online.Osim hrane, tu su i drugi „adiktivni“ proizvodi i navike koje se promovišu. Na primer, industrija energetskih pića i gaziranih napitaka uočila je TikTok kao plodno tlo – influenseri na TikToku za tinejdžere prave skečeve ili izazove vezane za ta pića. Nedavno su mediji pisali o tome kako i lanci brze hrane koriste TikTok: recimo, Wendy’s (poznat po visokokaloričnim burgerima) ima svoj TikTok gde angažuje mlade da u videima hvale njihove proizvode, ciljajući upravo teen publiku. To je deo šireg trenda – kompanije koje prodaju nezdravu hranu, slatkiše, šećerne žitarice sele budžete sa TV-a (gde su često ograničeni zakonima u reklamiranju deci) na društvene mreže, gde takva ograničenja nisu jasno definisana.

Takođe, industrija igara na sreću i video-igara koristi influensere da privuku mlade (npr. popularni gejmeri na Twitch-u koji imaju mladu publiku reklamiraju kladioničarske sajtove ili loot kutije u igricama koje su oblik kocke). Čak je i industrija e-cigareta/vapinga bila optuživana da preko Instagrama i TikToka plasira imidž „cool“ vape uređaja uz pomoć influensera, što je doprinelo epidemiji vapinga među tinejdžerima. Fotografije slavnih muzičara ili jutjubera sa elektronskim cigaretama preplavile su mreže pre par godina, što je svakako uticalo na normalizaciju te navike kod mladih. Ukusne arome, šareni dizajn i hip prezentacija – sve su to tehnike da se deci proda navika pušenja u novom ruhu.

Velike tehnološke kompanije su i same deo ovog ekosistema. One zarađuju od svakog oglasa i sponzorisanog posta koji prođe kroz njihove platforme. Zato nisu preterano motivisane da striktno kontrolišu kakve reklamne poruke dopiru do dece, sve dok formalno mogu reći da su „oglašivači dužni da targetiraju punoletne“. Tako na papiru, recimo, YouTube zabranjuje reklamiranje alkohola ili farmaceutskih proizvoda deci, ali šta vredi ako dete od 10 godina koristi nalog starije osobe – algoritam misli da je to odrasla osoba i poslužiće joj i reklamu za pivo, i za film 18+ i bilo šta drugo što je inače dozvoljeno odraslima. Odgovornost se prebacuje na roditelje („uključite YouTube Kids, nadgledajte šta dete gleda“), dok se u praksi i dalje dešava da dete bude i ciljna grupa za neke kampanje.

Kako brendovi koriste influensere da dopru do maloletnika

Na društvenim mrežama, granica između sadržaja i reklame je namerno zamagljena. Influenseri su ključni za to zamagljivanje. Mnogi od najpopularnijih kreatora koje prate deca nominalno nisu „dečji program“ – oni su mladi odrasli koji prave zabavne skečeve, muziku, vlogove. Kompanije im prilaze da u tom sadržaju neupadljivo istaknu proizvod. Primer: popularni TikToker (20 god) kojeg prati gomila 13-godišnjaka sklapa ugovor da u nekoliko videa nosi određeni brend sportske odeće ili da se pojavljuje limenka određenog soka. Njegovi fanovi (deca) to upijaju podsvesno. Zbog ovakve prakse, zahtevi za regulacijom rastu – stručnjaci pozivaju da se pooštre pravila o plasmanu proizvoda kod influensera, jer je trenutno moguće da deca odgledaju desetine takvih prikrivenih reklama dnevno, a da niko za to ne odgovara.

Jedan američki senator slikovito je opisao situaciju: „Moćne kompanije guraju deci proizvode na svakom koraku online, a top platforme su zasićene uznemirujućim sadržajem koji nijedno dete ne bi smelo da vidi„. To je surova realnost – internet kakav danas poznajemo, pogotovo na društvenim mrežama, postao je masovno tržište gde su deca istovremeno i publika i proizvod. Publika su, jer gledaju i troše, a proizvod jer se njihova pažnja i podaci prodaju oglašivačima.

Influenseri time postaju oruđe kompanija: za par miliona dolara honorara oni će promovisati i gazirane sokove, i nezdrave grickalice, i adiktivne mobilne igrice, i nove modne trendove – bez mnogo moralnog premišljanja. A deca će to doživeti kao preporuku od idola, ne kao reklamu. Ta moć sugestije je daleko veća nego klasična reklama na TV-u.

Važno je napomenuti da mnoge zemlje kasne sa regulacijom ovog fenomena. Tradicionalni mediji su podložni pravilima – npr. u mnogim državama EU postoje ograničenja ili zabrane reklamiranja slatkiša u terminima dečjih emisija na televiziji. Ali TikTok i YouTube ne poznaju „termin za decu“ – oni su 24/7 dostupni i personalizovani. Dok zakon ne stigne i u ovaj virtuelni prostor, kompanije će i dalje koristiti rupe. Francuska je 2020-ih usvojila jedan od prvih zakona koji reguliše „kid influensere“ – traži da roditelji dece koja zarađuju na mrežama prijave sate rada i brinu o njihovoj zaradi. Ipak, to je samo mali deo problema; time se štiti radno pravo tog deteta-influenséra, ali ne i publika od uticaja reklama.

U međuvremenu, možemo reći da se odvija pomalo cinična igra: tehnološke platforme tvrde da su oglašavanje i sadržaj „age-restricted“ i da deca ne bi trebalo ni da budu tu, dok istovremeno i oni i oglašivači profitiraju upravo zato što deca jesu tu i upijaju sve. To je situacija koja vapi za sistemskim rešenjem, no deluje da mnogima odgovara status kvo – novac se obrće, a odgovornost se prebacuje na druge.

Zašto države kasne sa zaštitom dece na internetu?

Kada se suočimo sa ovako ozbiljnim problemom – masovno prisustvo dece na platformama punim neprimerenog sadržaja i predatorskog marketinga – logično pitanje je: šta rade nadležne institucije i regulatori? Nažalost, do sada je odgovor bio uglavnom: nedovoljno. U mnogim državama vlasti su sporo reagovale na ubrzane promene digitalnog okruženja, pa često imamo situaciju da državni organi samo izdaju upozorenja i savete roditeljima, dok konkretne mere ili izostaju ili su kozmetičke.

Jedan deo problema je svakako pravna kompleksnost – pitanje slobode govora, prava na privatnost, tehničke izvedbe provere starosti itd. No, kritičari sve češće ističu da se odgovornost prebacuje na roditelje umesto da se kompanije nateraju na suštinske promene. Čak i neki političari i organizacije za građanske slobode zastupaju stav da „vlada ne sme da se meša u to šta deca rade online, to je na porodici“. Na primer, predstavnik jedne američke organizacije za slobodu govora (FIRE) izjavio je nedavno: „Roditelji su u najboljoj poziciji da postavljaju pravila o korišćenju društvenih mreža za svoju decu, vlada ne treba da uzurpira roditeljski autoritet„. Ovakav stav implicira da država ne treba previše da reguliše platforme, već da mame i tate treba sami da ograniče decu. U teoriji, lepo zvuči – porodica svakako igra ključnu ulogu. Ali u praksi, ovo često znači pranje ruku države od problema koji nadilazi mogućnosti pojedinačnih roditelja.

Jer realno, koliko roditelja može u svakom trenutku nadgledati digitalne aktivnosti svog deteta? Deca su tehnološki ponekad i spretija od roditelja, lako pronalaze zaobilazne puteve, a i kultura vršnjaka igra ogromnu ulogu („svi moji drugari imaju Instagram, moram i ja“). Čak i najbolji, brižan roditelj teško može potpuno izolovati dete od digitalnog sveta, niti je to poželjno jer internet nosi i mnogo dobrog. Zato roditelji često i sami traže pomoć od sistema. Međutim, odgovor vlasti neretko je samo deklarativan. Na primer, američki Surgeon General (glavni hirurg) izdao je 2023. javnu preporuku u vidu izveštaja gde upozorava na rizike društvenih mreža po mentalno zdravlje mladih, i predlaže da se platforme označe svojevrsnom nalepnicom upozorenja (poput one na cigaretama) o štetnosti prekomernog korišćenja. Takođe poziva roditelje da ograniče vreme dece online, razgovaraju sa njima o opasnostima, itd. Ovo je svakako koristan signal, ali ostaje u domenu saveta i upozorenja, bez zakonske obaveze. Kao što su stručnjaci komentarisali, „upozorenje putem pop-up prozora nije spasonosno rešenje, ali bar pokreće razgovor“. Drugim rečima, država priznaje problem, ali od konkretnih propisa malo toga se desilo. „Malo se zapravo promenilo,“ priznaju i sami eksperti godinu dana nakon tih upozorenja.

Da li su postojeći zakoni dovoljni za zaštitu maloletnika?

Neke zemlje ipak pokušavaju snažnije da reaguju. U Velikoj Britaniji nedavno je usvojen Online Safety Bill koji bi trebao da natera platforme da procene rizike za decu i uvedu jače provere starosti. Takođe, već je na snazi tzv. Kods za dizajn primeren uzrastu (Age-appropriate design code) koji od digitalnih servisa traži da podrazumevano štite privatnost i interese dece (npr. isključe profilisano oglašavanje za mlade korisnike). Ipak, i britanski zakoni se oslanjaju na to da platforma prvo prepozna ko je dete, što je i dalje nerešen problem. EU kroz Opštu uredbu o zaštiti podataka (GDPR) zahteva roditeljski pristanak za obradu podataka ispod 16 godina, ali se opet veruje na reč korisniku koliko ima godina – pa realno izvršenje škripi.

U SAD pojedine savezne države poput Jute i Arkanzasa usvojile su zakone koji traže od društvenih mreža da provere starost korisnika i dobiju saglasnost roditelja za maloletnike. Međutim, ti zakoni se odmah suočavaju sa pravnim izazovima – pozivanjem na slobodu govora, privatnost i sl. U Floridi je bio usvojen zakon koji bi zabranio deci ispod 17 pristup mrežama u noćnim satima i zahtevao saglasnost roditelja, ali je federalni sudija blokirao primenu tog zakona zbog ustavnih pitanja. Tako je državni pokušaj da ograniči deci pristup mrežama trenutno stopiran sudski, a državni zvaničnici (poput državne tužiteljke Floride) apeluju na roditelje da „moraju se probuditi i shvatiti opasnosti društvenih mreža“. Ponovo, lopta se vraća roditeljima.

Još jedan vid „pranja ruku“ je kada se donose preporuke umesto obaveza. Recimo, američki Kongres već neko vreme razmatra Kids Online Safety Act (KOSA), zakon koji bi naložio platformama da maloljetnicima omoguće isključivanje algoritamskih preporuka, sakrivanje broja lajkova, uvid roditelja u praćenje štetnih ponašanja i slično. Iako ovaj predlog ima podršku preko polovine Senata, još uvek nije izglasan. Protivnici (u koje spadaju i dobro finansirani lobisti kompanija) koče usvajanje navodeći brige o cenzuri i privatnosti. Dok se ta bitka vodi, deca i dalje trpe posljedice statusa kvo.

Treba napomenuti i da čak i kad postoje zakoni, njihova implementacija ume biti mlaka. Mnoge zemlje formalno zabranjuju ciljano oglašavanje deci ispod 13 ili 16 godina, ali kako to izgleda u praksi na platformama? Kompanije mogu tvrditi da ne prikazuju personalizovane oglase maloletnicima za koje znaju da su maloletni. No, ako dete laže godine – one se prave nevešte. Time su pravno možda pokrivene, ali suštinski problem ostaje. Inspekcije takvih stvari su retke i teške, jer traže duboki uvid u algoritme kompanija i podatke korisnika. Državni organi često nemaju ni kapaciteta ni znanja za to, pa se oslanjaju na sporadične istrage (poput pomenute ICO kazne TikToku) i na javni pritisak.

U međuvremenu, ono što redovno dobijamo jesu kampanje podizanja svesti: razni edukativni programi za roditelje i decu o bezbednosti na internetu. To je svakako korisno, ali često deluje kao minimalan potez. Primera radi, kompanije same finansiraju takve programe (Facebook ima svoj „Digitalni oprez“, Google vodi radionice za osnovce o sigurnosti itd.), što može biti i paravan da se kaže „eto, radimo nešto“, dok se istovremeno core biznis ne dira. Državni organi takođe izdaju brošure tipa „5 saveta kako da zaštitite dete online: ograničite vreme, razgovarajte otvoreno, pratite njihove aktivnosti, instalirajte filtere, itd.“ Sve su to dobronamerni saveti koji su na mestu, ali teret u potpunosti stavljaju na porodicu. A porodica je neretko nadjačana snagom globalnih platformi i modernih trendova.

Roditelji poručuju zakonodavcima upravo to: „Roditeljstvo je dovoljno teško, pomozite nam tako što ćete ‘očistiti’ digitalni ekosistem“. Drugim rečima, potrebna je sistemska promena da bi podrazumevano iskustvo za decu online bilo bezbednije, a ne da svaki roditelj vodi privatnu bitku za svoj slučaj. Trenutno, međutim, do takve promene ne dolazi dovoljno brzo. Za to vreme, tech giganti i dalje profitiraju, a deca i roditelji i dalje nose glavni teret rizika.

U konačnici, čini se da se regulatorni pristup svodi na reagovanje nakon što se šteta ispolji, umesto prevencije. Na primer, tek kada su procurile interne beleške o štetnosti Instagrama po mentalno zdravlje devojčica (slučaj „Facebook Papers“ 2021.), usledila su saslušanja u Kongresu i obećanja promena. Tek kada su slučajevi samoubistava tinejdžera povezani s onlajn zlostavljanjem dospeli u medije, neke platforme su ubacile opciju da algoritam „odmori“ korisnika ili da sakrije lajkovanje. I tako dalje. Proaktivna zaštita – poput obavezne verifikacije starosti preko ID-a, ili obaveznih „sigurnih modova“ za sve do 16 godina – i dalje je nešto što industrija izbegava, a zakon ne zahteva. Razlozi su često ekonomski (manje korisnika, manja sloboda targetiranja reklama) i politički (lobiranje i ideologija slobodnog interneta).

Dok god je tako, državna upozorenja zvuče pomalo licemerno. Vlasti upiru prst u roditelje i kažu „pazite šta vam dete radi na telefonu“, ali istovremeno dopuštaju da se moćnim platformama isplati da ne reše problem. Uostalom, da sutra svi roditelji i uspeju da zabrane deci mreže, tehnološke firme bi izgubile trećinu korisnika – a to se njihovim akcionarima nimalo ne bi svidelo.

Zaključak: Hitno potrebna promena kursa

Iz svih izloženih podataka i činjenica, kristališe se nedvosmislen zaključak: slika o internetu i društvenim mrežama koju nam prezentuju tehnološki giganti drastično je iskrivljena. Nije istina da online prostorom dominiraju zreli odrasli korisnici – naprotiv, deca i tinejdžeri čine ogroman, verovatno i najaktivniji segment publike. Ta činjenica se sistematski zataškava jer ne ide u prilog ni kompanijama (koje žele da izbegnu regulatorne udare i negativan publicitet), ni mnogim oglašivačima (koji bi se suočili s optužbama da ciljaju decu), a ni državi (koja bi morala priznati da nije zaštitila najmlađe).

Posledice ovakvog stanja su ozbiljne i višestruke. Deca su izložena sadržajima koji mogu štetiti njihovom psihičkom, fizičkom i moralnom razvoju – od pornografije i nasilja, preko digitalnog zlostavljanja, do suptilnih manipulacija samopredstavom i potrošačkim navikama. Istovremeno, na udaru su i roditelji koji se nalaze u nemoćnoj poziciji da sami ispravljaju nešto što prevazilazi kućno vaspitanje – globalni digitalni trendovi i marketing koji cilja njihovu decu 24/7.

Tehnološke kompanije se u ovoj priči pojavljuju kao akteri s dvostrukim standardima: profitiraju od dece, a ne žele da preuzmu odgovornost za njih. Njihovi interni dokumenti i ponašanje (poput namernog nekontrolisanja uzrasta, pa i planiranja funkcionalnosti za ispod-13 uzrast, ili lobiranja protiv zakona) otkrivaju nedostatak etičke odgovornosti prema mladim korisnicima. Javno obećanje da će štititi decu ostaje najčešće na nivou PR fraza, dok tajna strategija ide za tim da se deca rano „navuku“ i zadrže što duže na platformi, pa makar i nauštrb svog blagostanja.

Oglašivači i velike brendove, s druge strane, pokazuju spremnost da zaobiđu moralne dileme i agresivno iskoriste nove kanale da dopru do mladih. Kroz influensere i prikrivene plasane, oni praktično kolonizuju dečje umove brendovima – od malih nogu deca postaju potrošači određenih proizvoda, pritom često štetnih po zdravlje (nezdrava hrana, šećeri) ili navika koje stvaraju zavisnost (sve duže korišćenje ekrana, vaping, kockarske mehanike u igricama). Ogromne sume novca koje se u to slivaju pokazuju da industrija računa na decu kao ključnu demografsku grupu za rast profita. Kao što je istraživanje sa YouTube-a pokazalo, „kid influenseri“ generišu milione prikaza za brendove nezdrave hrane – to je novi vid reklame koji urgentno treba da bude podvrgnut kontroli i transparentnosti.

Države će morati da intenziviraju napore kako bi regulisale ovo područje. To podrazumeva i inovativna rešenja za verifikaciju uzrasta koja štite privatnost (možda kroz šifrovane provere identiteta), i postavljanje jasnih ograničenja za algoritme kada su u pitanju maloletnici (npr. zakonski limit na „autoplay“ ili na targetiranje određenog sadržaja prema mladima), kao i strože kazne za kompanije koje su uhvaćene da svesno ignorišu prisustvo dece ili da im plasiraju neprimerene reklame. Bez pritiska regulatora i društva, teško je očekivati da će se giganti samoinicijativno promeniti – jer su do sada uglavnom reagovali tek kad su suočeni sa tužbama ili curenjem informacija.

Takođe, potrebna je i edukacija i osnaživanje roditelja, ali uz konkretne alate. To znači da ne bude sve na njima – recimo, da se zakonski obaveže uvođenje jednostavnih „parent dashboard“ sistema gde roditelj može videti osnovne parametre korišćenja platforme od strane deteta (bez narušavanja dečje privatnosti u potpunosti, ali da ima signalnu tablu za upozorenja tipa „vaše dete je gledalo sadržaj oznake 18+“ ili „provelo je 4h danas na mreži“). Takve opcije postoje u tragovima, ali su često zakopane u podešavanjima i slabo promovisane.

Na širem planu, društvo mora da se suoči sa realnošću: digitalno odrastanje je sada neizbežno. Generacije se od malena formiraju uz pametne telefone i YouTube klipove. Povratka na staro nema, ali možemo i moramo učiniti digitalni svet pristojnijim mestom za odrastanje. Kao što smo nekada zahtevali bezbednosne pojaseve u kolima i kacige na biciklima za decu, danas moramo zahtevati digitalne zaštite: da algoritmi „paze“ na decu, da se štetna komercijalizacija obuzda, a da deca i mladi dobiju prostor da istražuju internet bez da budu iskorišćeni ili povređeni.

Za početak, prvi korak je priznati istinu – a to je ono što smo ovde nastojali da uradimo. Više se ne smemo zavaravati lepim pričama marketing timova Silicijumske doline. Surova istina je da se trenutno na globalnom nivou odvija jedan veliki sociotehnološki eksperiment na našoj deci, pod rukovodstvom korporacija čiji je cilj profit. Taj eksperiment ima svoje žrtve – od mentalnih kriza kod tinejdžera, do promena u načinu kako najmlađi doživljavaju svet oko sebe.

Promena kursa zahtevaće saradnju svih: i regulatora koji će postaviti okvire, i samih platformi (bilo dobrovoljno ili pod pritiskom) da implementiraju zaštite, i oglašivača da preispitaju etiku targetiranja dece, i naravno nas roditelja i edukatora da digitalno opismenjavanje bude deo vaspitanja.

Vrijeme je da se veliki igrači pozovu na odgovornost i da se prestane sa javnim laganjem o tome ko su „tipični korisnici“ njihovih servisa. Tek kada se problem adresira otvoreno, moći ćemo da gradimo internet prilagođen deci – internet koji razvija, povezuje i obrazuje, umesto da samo profitira na njihovoj ranjivosti. U suprotnom, nastavićemo da gasimo požare dok se požarne politike kompanija ne promene. A to se neće dogoditi dok god se tajne čuvaju, a istina uljepšava. Zato ovakvi tekstovi i podaci moraju dopreti do što šire publike: da bi se mit o „internet odraslih“ razbio i zamenio realističnim razumevanjem interneta naše dece, za čiju se budućnost svi moramo boriti.

Izvori i reference

• UNICEF – Children in a Digital World, globalne procene o zastupljenosti dece među internet korisnicima.
• World Economic Forum (WEF) – analiza UNICEF podataka prema kojima je približno jedan od tri korisnika interneta mlađi od 18 godina.
• Ofcom (Office of Communications, Ujedinjeno Kraljevstvo) – Children and Parents: Media Use and Attitudes Reports, istraživanja o prisustvu dece na društvenim mrežama, lažnom prijavljivanju starosti i korišćenju platformi među uzrastom od 8 do 17 godina.
• Academic Pediatrics – istraživanja o korišćenju društvenih mreža među decom mlađom od 13 godina i adolescentima uzrasta 11-15 godina.
• PsyPost – prikazi i analize naučnih istraživanja o zavisnosti od društvenih mreža, mentalnom zdravlju adolescenata i obrascima korišćenja digitalnih platformi.
• U.S. Surgeon General Advisory on Social Media and Youth Mental Health – zvanična upozorenja o povezanosti društvenih mreža sa anksioznošću, depresijom i drugim rizicima po mentalno zdravlje mladih.
• Meta Platforms – interni dokumenti i sudski spisi objavljeni tokom postupaka koje su protiv kompanije pokrenule američke savezne države zbog navodnog uticaja društvenih mreža na maloletnike.
• Maryland Matters – analiza i objavljeni delovi internih Meta dokumenata koji se odnose na korisnike mlađe od 13 godina i strategije usmerene ka mlađim uzrastima.
• Information Commissioner’s Office (ICO, Ujedinjeno Kraljevstvo) – odluke i izveštaji o kaznama izrečenim TikTok-u zbog obrade podataka dece mlađe od 13 godina.
• Humanium – izveštaji o bezbednosti dece na TikTok-u, online predatorima i zaštiti maloletnika u digitalnom okruženju.
• Consumer Reports – istraživanja o prisustvu dece mlađe od 13 godina na Facebook-u i drugim društvenim mrežama.
• Business Insider – analize o uticaju društvenih mreža na mlade, prosečnom vremenu provedenom online i regulatornim inicijativama u SAD.
• First Monday Journal – istraživanja o razlozima zbog kojih roditelji dozvoljavaju ili pomažu deci da otvaraju naloge na društvenim mrežama pre propisanog uzrasta.
• Pediatrics (American Academy of Pediatrics) – istraživanja o marketingu usmerenom ka deci putem influensera i društvenih mreža.
• New York University School of Medicine – studije o promociji nezdrave hrane putem dečjih influensera na YouTube-u.
• Issue One – izveštaji o lobiranju velikih tehnoloških kompanija u vezi sa regulacijom zaštite dece na internetu.
• Arkansas Advocate – izveštaji o zakonima za zaštitu dece na internetu, verifikaciji starosti i raspravama o Kids Online Safety Act (KOSA).
• World Health Organization (WHO) – preporuke i istraživanja o digitalnim navikama dece i adolescenata.
• Evropska komisija (European Commission) – Digital Services Act (DSA) i regulatorni okvir za zaštitu maloletnika na internetu.
• General Data Protection Regulation (GDPR) – evropski regulatorni okvir za zaštitu podataka maloletnika i roditeljski pristanak.

Napomena:
Deo ilustracija i fotografija korišćenih u ovom tekstu generisan je pomoću veštačke inteligencije i služi isključivo za vizuelnu ilustraciju obrađene teme.