Како су деца постала кључни корисници друштвених мрежа и интернета

Истраживачко-аналитички чланак заснован на јавно доступним истраживањима, регулаторним извештајима и анализама о друштвеним мрежама и њиховом утицају на малолетнике.

Деца су свеприсутна на друштвеним мрежама и интернету уопште.Технолошке компаније у јавности радо истичу како су њихови типични корисници зрели, одговорни људи, углавном пунолетни и често старији од 21 године. Међутим, иза затворених врата њихових корпоративних канцеларија крије се потпуно другачија истина– интернетом и друштвеним мрежама данас доминирају малолетници, укључујући децу испод 16, па чак и испод 13 година. Овај озбиљан истраживачки текст разоткрива како велике технолошке фирме манипулишу перцепцијом јавности, прикривају стварну старосну структуру својих корисника и истовремено немилице циљају управо децу својим платформама и рекламама. Биће приказане статистике, интерни документи и изјаве које поткрепљују ове тврдње, уз осврт на глобалне размере проблема. Такође ћемо видети како највећи оглашивачи и инфлуенсериучествују у предаторском маркетингу према деци, те како државни органи углавном нуде тек млаке упозорењауместо конкретне акције, пребацујући терет заштите на родитеље.

У наставку детаљно анализирамо ову опасну обману: од статистичких показатеља о правој заступљености деце на мрежи, преко тајних интерних стратегија компанија за придобијање малолетних корисника, до садржаја за одрасле којем су деца изложена и бескрупулозних маркетиншких тактика усмерених ка најмлађима. Резултати су забрињавајући – упркос ПР причама технолошких гиганата, интернет је постао огромно игралиште пунолетних само на папиру, док у стварности милијарде деце и тинејџера чине огроман део онлине популације.

Деца на друштвеним мрежама: Колико малолетника данас користи интернет?

Да бисмо схватили размере проблема, потребно је сагледати козаправо користи интернет и друштвене мреже. Глобалне статистике указују да деца чине огроман део онлине популације. Према УНИЦЕФ-овим проценама, чак један од три интернет корисника у свету је дете млађе од 18 година. Другим речима, трећину глобалног интернета чине малолетници. Ова бројка демантује све који тврде да су корисници интернета претежно одрасли – огроман део чине деца и тинејџери.

Када су у питању друштвене мреже, подаци су још конкретнији и шокантнији. Истраживања показују да већ основци и средњошколци масовно користе популарне платформе, често и пре допуштеног узраста. Једна обимна студија у САД открила је да 69,5% адолесцената узраста 11-15 година има налог на некој друштвеној мрежи, упркос формалним ограничењима од 13 година старост. Још алармантније, међу децом испод 13 година чак 63,8% има макар један профил на друштвеној мрежи. Дакле, скоро две од три дванаестогодишњака (и млађих) већ су присутни онлине на платформама где не би смелида буду. ТикТок предњачи – 68% деце испод 13 година користи ТикТок, затим следе YоуТубе са 63%, Инстаграм са 57% и Снапцхат са 55% корисника у тој млађој популацији. Ови бројеви потврђују да су основци и млађи тинејџери већ сада масовни корисници друштвених мрежа, иако компаније номинално забрањују приступ испод 13 година (због закона попут америчког ЦОППА).

Ситуација није специфична само за САД. У Уједињеном Краљевству, рецимо, истраживање регулатора Офцом показало је да 77% деце узраста 8-17 година има сопствени профил на некој од великих платформи. Чак 60%деце од 8 до 12 година – дакле основци – има свој налог на друштвеној мрежи, упркос томе што би испод 13 све требало да им буде забрањено. Другим речима, већина деце већ у основној школи улази на Фацебоок, Инстаграм, ТикТок, Снапцхат и друге мреже, често једноставним лагањем о годинама приликом регистрације.

Заиста, лажно пријављивање старости постало је норма. Офцом-ова студија открила је и да трећина деце у УК која имају друштвени профил лажно наводи да имају 18 и више година, иако су у стварности млађи. Скоро половина деце 8-15 година (47%) која су на мрежама приказују се као да имају најмање 16 година, а трећина деце 8-17 година фигурира као одрасли од 18+ на својим профилима. То практично значи да се огромном броју деце системски додељује статус одраслих корисника путем лажног датума рођења. Истраживање наводи да међу онима најмлађима (8-12 година) 39% има „усер аге“ од 16+, а 23% чак статус 18+ године!

Другим речима, десетогодишње дете може у систему платформе изгледати као да има 18 година. То дете ће тако добијати искуство као одрастао корисник, са врло мало ограничења у садржају. О последицама тога више ћу навести касније, али већ овде је јасно: малолетници су масовно присутни онлине, често маскирани као старији од онога што јесу. Оваква раширена пракса говори нам да приче компанија о „свим нашим корисницима старијим од 13/18 година“ нису веродостојне. Оне су засноване на декларативним годинама које корисници унесу, док је реалност потпуно другачија.

Важно је и да схватимо колико рано деца ступају у дигитални свет. Још 2011. истраживања су показала да пре него што напуне 13, огроман број деце већ има профиле на мрежама уз знање или чак помоћ родитеља. У једној анкети родитеља у САД, 55% родитеља дванаестогодишњака навело је да њихово дете има Фацебоок профил, при чему је 82% тих родитеља знало за регистрацију, а чак 76% им је и активно помогло да креирају налог. Просек старости на којој деца први пут отворе Фацебоок био је само 12 година. Другим речима, и родитељи често са одобравањем или резигнацијом учествују у томе да њихово дете заобиђе старосна ограничења, сматрајући то „безазленим“ или нужним да дете не би било изопштено.

Све ове бројке, било да долазе из Америке, Европе или глобалних процена, сведоче о једном: деца су огромна и активна популација на интернету и друштвеним мрежама. Млађи од 18 чине најмање трећину интернет популације уопште, а на популарним мрежама вероватно и више када убројимо све лажно представљене налоге. Ова стварност је у суштој супротности са оним што технолошке компаније званично тврде. Формално, већина платформи ће рећи да не допуштају кориснике испод 13 година, а понекад ће се похвалити и разним „безбедносним модовима за тинејџере“ или просечном старошћу корисника која је наводно у двадесетим годинама. Али подаци нас неумољиво подсећају да је то фикција: клинци су већ ту, у огромном броју, и заправо представљају кључну публику која покреће раст и активности на мрежама.

Да ли технолошке компаније заиста знају колико деце користи њихове платформе?

Технолошки гиганти веома добро знајуколики део њихове публике чине малолетници – и то много млађи него што би смело. Ипак, уместо да отворено признају ту чињеницу и предузму мере да заштите децу, они је настоје прикрити од јавности. Чак штавише, интерни документи и изјаве узбуњивача откривају да компаније стратешки циљају децукао будуће (и садашње) кориснике, све време уверавајући јавност како су њихове платформе намењене и безбедне за „одрасле и зрелу омладину“. То је дубоки јаз између јавних изјава и интерне политике.

Најбољи пример за то је случај компаније Мета (власник Фацебоока и Инстаграма). Мета упорно понавља како настоји да уклони кориснике испод 13 година са својих платформи и како Инстаграм и Фацебоок нису намењени деци. Међутим, поверљиви документи који су испливали на видело говоре супротно. У октобру 2023. преко 40 америчких савезних држава поднело је тужбу против Мете за наношење штете менталном здрављу деце, и у том правном процесу су откривени интерни Мета материјаликоји су до тада били цензурисани. Из њих се види да је Мета примала милионе пријава о малолетним корисницима испод 13 година на Инстаграму, али никада то није објавила нити се озбиљно потрудила да позатвара те налоге. Дакле, док су јавно тврдили да „активно уклањају“ пре-теен кориснике, реалност је била да су такве налоге углавном пуштали да постојеи прикупљали податке од те деце.

Још горе, интерно се Мета водила логиком да су им млади и деца пожељни корисници. У једном интерном документу Мета истраживачи су јасно рекли: „ми радимо врло мало да децу испод 13 година држимо ван наше платформе„. Та реченица из 2018. из Мета архиве говори више од свих ПР саопштења – практично признање да се забрана за <13 своди на декларативну формалност. Додатно, у интерним истраживањима Мета је пратила пенетрацију Инстаграма међу узрастом 11-12 година и хвалила се тиме у графиконима. Кад су њихови сопствени истраживачи радили студије о тинејџерима, постоји запис да су „пажљиво избегавали“ да не открију обим корисника испод 13 годинакако то не би ушло у званичне извештаје. Овакво понашање јасно указује да је компанија свесно покушавала да избегне доказе о томе колико деце користи њихов сервис – јер би такав податак био поражавајући за њихову репутацију и потенцијално правно рискантан.

Интерна комуникација открива и стратегију: Марк Закерберг је још 2017. био информисан да „деца испод 13 година биће критична за повећање стопе аквизиције нових корисника кад напуне 13“ и препоручено му је да се Мета „фокусира на грађење платформи за ‘тwеенс‘ (претеенс, децу ~11-12 год)“. Другим речима, Мета је видела децу као инвестицију у будућу базу корисника– ако их „навуку“ пре 13. рођендана, они ће остати лојални касније. Закерберг је наводно и одобрио планове који циљају узраст испод званичног минимума, уместо да их одлучно уклони. За јавност, наравно, никада не бисте чули директно „циљамо децу“, већ супротно – причали су како им је безбедност младих приоритет и како Инстаграм паузира пројекат „Инстаграм за децу“после притиска јавности 2021. године, итд. Али иза кулиса, јасно је да су деца посматрана као кључно тржиште.

Други пример: ТикТок. Ова мрежа је експлодирала у популарности управо захваљујући деци. ТикТок формално брани приступ <13 (као и друге мреже), али то није спречило милионе основаца да је користе. Британски регулатор (ИЦО) је спровео истрагу и утврдио да је само у 2020. ТикТок је омогућио да до 1,4 милиона деце млађе од 13 година у УК користи платформу, супротно законима о заштити података деце. ТикТок није прибавио родитељски пристанак нити је уклањао те налоге иако је знао да их има, због чега је кажњен са 12,7 милиона фунти. Истражно извештаје наводи да је компанија била свесна присуства млађих од 13 – чак су и неки руководиоци интерно упозоравали на ту појаву, али фирма није предузела одговарајуће кораке. Уместо тога, ТикТок се ослањао на крајње слабашну меру самопотврде старости („кликни да потврдиш да имаш 13“) без икакве провере. Резултат: огромно малолетничко чланство, које је наравно увеличало ТикТок-ове бројке корисника и привукло оглашиваче, док је компанија јавно тврдила да се фокусира на „безбедност и приватност“.

Слично важи и за YоуТубе и друге платформе. YоуТубе је тек после вишегодишњег притиска признао да се деца провлаче на главни сајт (за шта су кажњени због прикупљања података о деци на платформи намењеној одраслима) и тек 2019. су платили казну због кршења ЦОППА прописа. Али и данас, милиони малишана гледају YоуТубе ван „YоуТубе Кидс“ апликације, што је јавна тајна. Фацебоок је у прошлости такође хватан како има милионедеце испод 13 на платформи – једно истраживање Цонсумер Репортс-а је још 2011. проценило да је 7,5 милиона Фацебоок корисника било млађе од 13(од тога 5 милиона млађе од 10) у САД. Фацебоок је тад говорио да ће „појачати напоре“ да то спречи, али ево више од деценије касније, деца су и даље ту, само су се преселила на Инстаграм, ТикТок, Снапцхат и YоуТубе.

Како друштвене мреже реагују на присуство малолетних корисника?

Јаз између онога што компаније говоре и онога што радеможда нигде није очигледнији него у њиховим изјавама поводом критика о утицају на децу. Када их притисну, портпароли тих фирми понављају мантру: „Наши сервиси нису намењени млађима од 13, уклањамо налоге који крше правила, развијамо нове родитељске контроле…“ итд. Но, истина је да је то углавном театар за јавност. Унутрашњи документи и тужбе показују да ниједна од ових мрежа није енергично спровела своја старосна ограничења. Штавише, може се рећи да постоји прећутно саучесништво: компаније знају да деца лажу за године и само се праве да то не виде, јер им то доноси нове кориснике и профит. Мета је, рецимо, добила преко 1,1 милион пријава(од корисника или родитеља) о налозима испод 13 на Инстаграму током 2019-2023, али је обрисала само мали део тих пријављених налога, док је осталима наставила да прикупља податке и ангажује их садржајем. То јасно говори колико су били мотивисани да „реше“ проблем.

Парадоксално, док с једне стране избегавају да отворено признају стварно стање, с друге стране те исте компаније троше огромне суме како би наставиле по старом. У Конгресу САД већ неко време се разматрају нови закони за заштиту деце на мрежи, а гиганти троше милионе на лоби активностида те прописе ублаже или одложе. Извештај организације Иссуе Оне показао је да је само у првом кварталу 2024. Мета потрошила 7,64 милиона долара на лобирање(имајући чак једног лобисту на сваких 8 чланова Конгреса), док је кинески БyтеДанце (власник ТикТока) потрошио 2,68 милиона (један лобиста на 11 конгресмена). Ово су огромне своте усмерене на утицај законодавства, што се може посматрати и као посредан вид „прикривања“ и одбране статуса кво. Компаније радије плаћају лобисте да спријече строжу регулацију или обавезу провере старости, него да се одрекну армије младих корисника који им доносе будућу зараду.

Све у свему, слика је јасна: Технолошке корпорације јавно глуме строге чуваре узраста и пропагирају причу да су њихови корисници углавном одрасли (или барем тинејџери 16+), док иза кулиса не само да толеришу масовно присуство деце испод прописане доби, већ их активно таргетирају и рачунају на њих као на кључну групу за раст. То је свесна обмана јавностикоја има дубоке последице – јер ако се претварамо да деце „нема“ на платформи, онда се не предузимају ни адекватне мере да се та деца заштите.

Непримерен садржај на интернету: Каквим ризицима су изложена деца?

Ако су деца већ ту на друштвеним мрежама и интернету у толиком броју, намеће се питање: шта та деца тамо виде и доживљавају? Мреже су углавном дизајниране за одрасле корисникеили барем за особе изнад одређене доби, што значи да се на њима слободно шири садржај који није примерен за децу. Проблем је што, како смо видели, деца врло лако заобиђу формална ограничења и онда упадају у свет који обилује садржајима и интеракцијама потенцијално штетним за њихово здравље и развој. А компаније су често више заинтересоване за повећање „времена проведеног на платформи“ него за заштиту младих од таквог садржаја.

Један од најозбиљнијих ризика је изложеност штетном или експлицитном садржају. Према истраживањима УНИЦЕФ-а, глобално гледано највећи онлине ризик за децу је суочавање са сексуално експлицитним или непримереним садржајем за тај узраст. Деца могу врло лако налетети на порнографске снимке, еротске плесове, вулгаран речник, насилне видео клипове, промоцију наркоманије или друге узнемирујуће материјале, било путем претраге, било путем алгоритамских препорука које не праве довољно јасну разлику за малолетнике. Алгоритми друштвених мрежа нису нужно подешени да заштите дете од непримереног садржаја, посебно ако дете има налог са лажним „пунолетством“.

Једноставан, али запањујући пример дала је Офцом-ова анализа: дете које са 8 година слаже да има 13 година, до своје 13. године на профилу ће имати „усер-аге“ 18 и тада ће му платформа аутоматски почети приказивати садржаје намењене одраслима.

Шема (Офцом): Дете (Милош, 8) направи профил са лажним годинама (13); пет година касније има 13, али „старост профила“ је 18 – платформа га третира као пунолетног и приказује му садржај 18+.Овај дијаграм јасно илуструје колики је ризик да дете буде изложено садржају за одрасле због лажирања година. Наиме, многе платформе уводе одређене заштитне мере тек за кориснике испод 16 или 18 година– нпр. скривање порнографског или изразито насилног садржаја, онемогућавање одређених функција попут јавног четовања са непознатима, сл. Међутим, ако се дете води као пунолетно, све те баријере нестају. Тако тринаестогодишњак може без проблема гледати садржај +18мислећи да је то нормално, јер га алгоритам сервира. Једна десетогодишња девојчица, рецимо, која је „постала“ пунолетна на папиру, са 13 година може имати пун приступ истим оним трендовима и видеима које платформа пласира 20-годишњацима – укључујући нпр. видее са експлицитним сексуалним алузијама, изазове опасне по здравље, приказе самоповређивања или поремећаја исхране, итд.

Управо о таквим појавама сведоче и стручњаци. Амерички Институт за дигитално здравље деце наводи да се тинејџери жале како им друштвене мреже често чине да се лоше осећајуу вези свог тела (готово половина адолесцената каже тако нешто). Разлог је тај што су преплављени испегланим сликама „савршене лепоте„, филтрираним фотографијама и видео снимцима инфлуенсера који промовишу нереалне стандарде. За девојчице посебно, инфините сцролл феед може брзо да постане токсична мешавина садржаја о дијетама, вежбању до изнемоглости, пластичним операцијама (подсетимо да је чак и сам Марк Закерберг интерно одбио да уклони филтере који симулирају пластичне операције на Инстаграму, упркос саветима стручњака да су штетни за ментално здравље девојчица). Такви филтери и трендови даље подхрањују несигурностмладих, што може допринети поремећајима попут анорексије, депресије и сл.

Поред тога, деца су изложена и другој врсти непримереног садржаја: разним опасним изазовима и подстицајима на ризична понашања. Није реткост да на ТикТоку или YоуТубе-у осване изазов који подразумева опасне радње (нпр. гутање омекшивача, паљење себе ватром и гасење, дављење ради еуфорије – сви ови језиви „цхалленгеси“ су се ширили друштвеним мрежама последњих година). Деца, са својим још неразвијеним поимањем последица, често наседу на такве виралне трендове. Платформе понекад реагују тек кад већ дође до инцидента.

Такође, ту је и свет онлајн предаторства и малтретирања. Малолетници на овим мрежама могу лако ступити у контакт са непознатим одраслима. Пример ТикТока: док су се хвалили како су увели ограничења (попут забране да непознати одрасли шаљу поруке деци која их не прате), и даље је остало много начина да предатор ступи у контакт кроз коментаре, ливе стреамове итд. У извештајима се наводи да предатори на ТикТоку „лако улазе у животе деце ласкавим коментарима, правећи да се дете осећа посебно и стичући поверење„. Слично се дешава и на другим платформама: деца бивају мета педофила, трговаца људима, или једноставно злостављача који користе анонимност да вређају и малтретирају. Више од половине девојчица глобално изјавило је да су биле узнемираване или нападане онлине(преко 58% према истраживању у 31 земљи). Сајбербулинг (дигитално вршњачко насиље) такође цвета: увредљиви коментари, исмевање на друштвеним мрежама, ширење лажних гласина, а деца немају увек емоционалне капацитете да се с тим изборе.

Сајбербулинг, предатори и зависност: Највеће опасности друштвених мрежа за децу

Стручњаци упозоравају и на мање очигледне, али кумулативне штете. Психолошка зависност од мрежаје једна од њих. Платформе су намерно дизајниране да буду адиктивне, уз бесконачно скроловање, нотификације које повлађују допаминским циклусима у мозгу, алгоритамски одабран садржај који „гађа“ наше интересе и слабе тачке. Код деце у развоју, ово може брзо довести до прекомерног коришћења и чак правих симптома зависности. Истраживање међу америчким раним адолесцентима (11-15 год) показало је да четвртина њих има знаке зависности од друштвених мрежа– 25% је рекло да стално мисле на мреже или их користе да побегну од проблема, а 17% је покушало да смањи коришћење, али није успело. Свако шесто дете у том узрасту већ примећује негативан утицај прекомерне употребе мрежа на школски успех. Ово су алармантне бројке јер говоре да деца немају природну кочницу – без смерница и ограничења, лако тону у сате и сате пред екраном, што утиче на њихов сан, концентрацију, расположење.

Један занимљив податак: адолесценти у просеку проводе око 4,8 сати дневно на друштвеним мрежама. А млади који проводе преко 3 сата дневно имају двоструко већи ризик од симптома анксиозности и депресије. Ово је нешто што је истакао и амерички главни хирург (Сургеон Генерал) др. Вивек Муртхy, позивајући на увођење упозорења о штетности прекомерног „бивања онлине“ за децу. Он је навео и конкретне застрашујуће примере: деца су све више изложена графичком сексуалном садржају, видеима везаним за дроге и алкохол, па чак и куповини опасних супстанци преко мрежа(нпр. забележени су случајеви да тинејџери набављају преко Снапцхата таблете са фентанилом, што је довело до смртоносних предозирања). Такође, сведоци смо и трендова као што су тзв. „про-ана“ заједнице (про-анорексија) које глорификују поремећаје исхране, или изазова који подстичу насиље. Све је то удаљено само неколико кликова од детета које знатижељно истражује мрежу.

Шта чине компаније поводом овога? Углавном премало, и прекасно. Тек кад се суоче с негативним публицитетом или регулаторима, уведу понеку измену: нпр. Инстаграм је поставио да нови налози тинејџера буду подразумевано приватни, забранио је непознатим одраслима да шаљу ДМ деци која их не прате, YоуТубе је понудио тзв. „Аппровед цонтент“ мод где родитељ ручно бира шта дете гледа, ТикТок има ограничену верзију за <13 (коју деца углавном заобиђу). Све су то ситни корацикоји, иако корисни, не решавају суштину: огроман број децеи даље гледа огроман обим непримереног садржаја. Компаније нису спремне да фундаментално промене алгоритме који би, рецимо, детектовали ризично понашање код младог корисника и прекинули феед таквог садржаја. Разлог? Зато што је „задржавање пажње“ главни циљ. Интерна преписка у Мети то потврђује: имали су експлицитне циљеве да повећају време проведено на платформи за све кориснике, посебно младе, и испробавали су трикове попут аутоплаy видеа да продуже боравак тинејџера онлине. Један „сцорецард“ унутар Мете изражавао је забринутост што тинејџери проводе мањевремена него пре, што су у компанији видели као проблем који треба поправити. Дакле, док јавно говоре „немамо циљ да корисници висе предуго, дапаче увели смо подсетнике да направе паузу“, иза сцене се мери свака секунда и траже начини да се деца још дуже задрже прикована.

Последица оваквог приступа је јасна – деца су препуштена мору садржаја који није прилагођен њиховом узрасту. Државе и друштвосвакако треба да се запитају какве ће последице такво окружење оставити на читаву генерацију. А једнако је важно разумети да овакво стање није случајност, већ директан резултат одлука тецх компанијада профит и раст ставе испред дечје безбедности.

Инфлуенсери, рекламе и скривени маркетинг усмерен ка деци

Поред самог садржаја, деца на интернету постају мете једне софистициране машинерије маркетинга и оглашавања. Велике корпорације – било да су у питању технолошки гиганти или други брендови – уочиле су да је дечја публика изузетно уносна. Деца су подложнија утицају, немају изграђене критичке потрошачке навике и лако постају верни купци (или наговоре родитеље на куповину). Зато су, како извори наводе, компаније спремне да плате енормне суме популарним инфлуенсеримаи креаторима садржаја како би рекламирали производе и стил живота који су често нездравиили адиктивни, управо пред очима деце. Ова појава је данас толико раширена да се може говорити о правој сивој зони оглашавања деци путем друштвених мрежа– нечему што законодавство тешко стиже да испрати и регулише.

Најпре, треба разумети феномен такозваних „кид инфлуенцера“– деце (понекад веома малог узраста) која имају своје YоуТубе канале или ТикТок профиле са милионском публиком вршњака. Пример за то је осмогодишњи дечак Рyан Каји, који је 2018. и 2019. био најплаћенији YоуТубе инфлуенсер на свету са зарађених 26 милиона доларау једној години. Његов канал се састоји од прегледања играчака и сличног садржаја за децу, а огромна зарада долази од компанија које плаћају да се њихове играчке, грицкалице, пића и остали производи појаве у видеу. Када видимо суму од 26 милиона за једног осмогодишњака, постаје јасно колико су велики играчи спремни да уложе у допирање до дечје публике преко „својих вршњака“ на екрану.

Недавно истраживање објављено у научном часопису Педиатрицсанализирало је видео снимке најпопуларнијих дечјих инфлуенсера на YоуТубе-у. Резултати су крајње забрињавајући: 42,8% од најгледанијих видеа тих „кид инфлуенсера“ садржало је промоцију хране или пића, од чега је чак 90% тих производа било нездраво(брза храна, слаткиши, газирани сокови). Другим речима, дете-гледаоц у скоро половини случајева гледа своје вршњаке како једу или пију нешто – а у огромној већини то је јунк фоод. Посебно се истакао МцДоналд’с који је био заступљен у 30% пласираних брендираних производа. Није случајно: велике корпорације брзе хране схватиле су да кроз YоуТубе могу заобићи рестрикције које можда постоје на ТВ рекламама за децу.

Ти видео снимци нису формално „рекламе“ – они немају прекид програма ни јасну ознаку. Деца их доживљавају као забаван садржај. Али у њима је рекламна порука суптилно упакована: инфлуенсер (дете) са одушевљењем отвара Хаппy Меал или се слади чоколадицом, стварајући вршњачку норму да је то цоол и пожеľно. Студија је израчунала да су видео снимци дечјих инфлуенсера који промовишу нездраве производе заједно генерисали преко 1 милијарду прегледа. То је огроман број импресија на младе умове. Аутори истраживања упозоравају да родитељи често нису ни свесни да „симпатично дете на YоуТубе-у“ које њихов син или кћерка гледа заправо добија новац од прехрамбених компанијада би промовисало слаткише или брзу храну. Другим речима, деца су изложена скривеном маркетингу на сваком кораку онлине.Осим хране, ту су и други „адиктивни“производи и навике које се промовишу. На пример, индустрија енергетских пића и газираних напитака уочила је ТикТок као плодно тло – инфлуенсери на ТикТоку за тинејџере праве скечеве или изазове везане за та пића. Недавно су медији писали о томе како и ланци брзе хране користе ТикТок: рецимо, Wендy’с (познат по висококалоричним бургерима) има свој ТикТок где ангажује младе да у видеима хвале њихове производе, циљајући управо теен публику. То је део ширег тренда – компаније које продају нездраву храну, слаткише, шећерне житарицеселе буџете са ТВ-а (где су често ограничени законима у рекламирању деци) на друштвене мреже, где таква ограничења нису јасно дефинисана.

Такође, индустрија игара на срећу и видео-игара користи инфлуенсере да привуку младе (нпр. популарни гејмери на Тwитцх-у који имају младу публику рекламирају кладионичарске сајтове или лоот кутије у игрицама које су облик коцке). Чак је и индустрија е-цигарета/вапинга била оптуживана да преко Инстаграма и ТикТока пласира имиџ „цоол“ вапе уређаја уз помоћ инфлуенсера, што је допринело епидемији вапинга међу тинејџерима. Фотографије славних музичара или јутјубера са електронским цигаретама преплавиле су мреже пре пар година, што је свакако утицало на нормализацију те навике код младих. Укусне ароме, шарени дизајн и хип презентација – све су то технике да се деци прода навика пушења у новом руху.

Велике технолошке компаније су и саме део овог екосистема. Оне зарађују од сваког огласа и спонзорисаног постакоји прође кроз њихове платформе. Зато нису претерано мотивисане да стриктно контролишу какве рекламне поруке допиру до деце, све док формално могу рећи да су „оглашивачи дужни да таргетирају пунолетне“. Тако на папиру, рецимо, YоуТубе забрањује рекламирање алкохола или фармацеутских производа деци, али шта вредиако дете од 10 година користи налог старије особе – алгоритам мисли да је то одрасла особа и послужиће јој и рекламу за пиво, и за филм 18+ и било шта друго што је иначе дозвољено одраслима. Одговорност се пребацује на родитеље („укључите YоуТубе Кидс, надгледајте шта дете гледа“), док се у пракси и даље дешава да дете буде и циљна група за неке кампање.

Како брендови користе инфлуенсере да допру до малолетника

На друштвеним мрежама, граница између садржаја и рекламе је намерно замагљена. Инфлуенсери су кључниза то замагљивање. Многи од најпопуларнијих креатора које прате деца номинално нису „дечји програм“ – они су млади одрасли који праве забавне скечеве, музику, влогове. Компаније им прилазе да у том садржају неупадљиво истакну производ. Пример: популарни ТикТокер (20 год) којег прати гомила 13-годишњака склапа уговор да у неколико видеа носи одређени бренд спортске одеће или да се појављује лименка одређеног сока. Његови фанови (деца) то упијају подсвесно. Због овакве праксе, захтеви за регулацијом расту – стручњаци позивају да се пооштре правила о пласману производа код инфлуенсера, јер је тренутно могуће да деца одгледају десетине таквих прикривених реклама дневно, а да нико за то не одговара.

Један амерички сенатор сликовито је описао ситуацију: „Моћне компаније гурају деци производе на сваком кораку онлине, а топ платформе су засићене узнемирујућим садржајем који ниједно дете не би смело да види„. То је сурова реалност – интернет какав данас познајемо, поготово на друштвеним мрежама, постао је масовно тржиште где су деца истовремено и публика и производ. Публика су, јер гледају и троше, а производ јер се њихова пажња и подаци продају оглашивачима.

Инфлуенсери тиме постају оруђе компанија: за пар милиона долара хонорараони ће промовисати и газиране сокове, и нездраве грицкалице, и адиктивне мобилне игрице, и нове модне трендове – без много моралног премишљања. А деца ће то доживети као препоруку од идола, не као рекламу. Та моћ сугестије је далеко већа него класична реклама на ТВ-у.

Важно је напоменути да многе земље касне са регулацијом овог феномена. Традиционални медији су подложни правилима – нпр. у многим државама ЕУ постоје ограничења или забране рекламирања слаткиша у терминима дечјих емисија на телевизији. Али ТикТок и YоуТубе не познају „термин за децу“– они су 24/7 доступни и персонализовани. Док закон не стигне и у овај виртуелни простор, компаније ће и даље користити рупе. Француска је 2020-их усвојила један од првих закона који регулише „кид инфлуенсере“– тражи да родитељи деце која зарађују на мрежама пријаве сате рада и брину о њиховој заради. Ипак, то је само мали део проблема; тиме се штити радно право тог детета-инфлуенсéра, али не и публика од утицаја реклама.

У међувремену, можемо рећи да се одвија помало цинична игра: технолошке платформе тврде да су оглашавање и садржај „аге-рестрицтед“ и да деца не би требалони да буду ту, док истовремено и они и оглашивачи профитирају управо зато што деца јесу туи упијају све. То је ситуација која вапи за системским решењем, но делује да многима одговара статус кво – новац се обрће, а одговорност се пребацује на друге.

Зашто државе касне са заштитом деце на интернету?

Када се суочимо са овако озбиљним проблемом – масовно присуство деце на платформама пуним непримереног садржаја и предаторског маркетинга – логично питање је: шта раде надлежне институције и регулатори?Нажалост, до сада је одговор био углавном: недовољно. У многим државама власти су споро реаговале на убрзане промене дигиталног окружења, па често имамо ситуацију да државни органи само издају упозорењаи савете родитељима, док конкретне мере или изостају или су козметичке.

Један део проблема је свакако правна комплексност – питање слободе говора, права на приватност, техничке изведбе провере старости итд. Но, критичари све чешће истичу да се одговорност пребацује на родитељеуместо да се компаније натерају на суштинске промене. Чак и неки политичари и организације за грађанске слободе заступају став да „влада не сме да се меша у то шта деца раде онлине, то је на породици“. На пример, представник једне америчке организације за слободу говора (ФИРЕ) изјавио је недавно: „Родитељи су у најбољој позицији да постављају правила о коришћењу друштвених мрежа за своју децу, влада не треба да узурпира родитељски ауторитет„. Овакав став имплицира да држава не треба превише да регулише платформе, већ да маме и тате треба сами да ограниче децу. У теорији, лепо звучи – породица свакако игра кључну улогу. Али у пракси, ово често значи прање руку државеод проблема који надилази могућности појединачних родитеља.

Јер реално, колико родитеља може у сваком тренутку надгледати дигиталне активности свог детета? Деца су технолошки понекад и спретија од родитеља, лако проналазе заобилазне путеве, а и култура вршњака игра огромну улогу („сви моји другари имају Инстаграм, морам и ја“). Чак и најбољи, брижан родитељ тешко може потпуно изоловати дете од дигиталног света, нити је то пожељно јер интернет носи и много доброг. Зато родитељи често и сами траже помоћ од система. Међутим, одговор власти неретко је само декларативан. На пример, амерички Сургеон Генерал (главни хирург)издао је 2023. јавну препорукуу виду извештаја где упозорава на ризике друштвених мрежа по ментално здравље младих, и предлаже да се платформе означе својеврсном налепницом упозорења(попут оне на цигаретама) о штетности прекомерног коришћења. Такође позива родитеље да ограниче време деце онлине, разговарају са њима о опасностима, итд. Ово је свакако користан сигнал, али остаје у домену савета и упозорења, без законске обавезе. Као што су стручњаци коментарисали, „упозорење путем поп-уп прозора није спасоносно решење, али бар покреће разговор“. Другим речима, држава признаје проблем, али од конкретних прописа мало тога се десило.„Мало се заправо променило,“ признају и сами експерти годину дана након тих упозорења.

Да ли су постојећи закони довољни за заштиту малолетника?

Неке земље ипак покушавају снажније да реагују. У Великој Британији недавно је усвојен Онлине Сафетy Биллкоји би требао да натера платформе да процене ризике за децу и уведу јаче провере старости. Такође, већ је на снази тзв. Кодс за дизајн примерен узрасту(Аге-аппроприате десигн цоде) који од дигиталних сервиса тражи да подразумевано штите приватност и интересе деце (нпр. искључе профилисано оглашавање за младе кориснике). Ипак, и британски закони се ослањају на то да платформа прво препознако је дете, што је и даље нерешен проблем. ЕУ кроз Општу уредбу о заштити података (ГДПР) захтева родитељски пристанак за обраду података испод 16 година, али се опет верује на реч кориснику колико има година – па реално извршење шкрипи.

У САД поједине савезне државе попут Јуте и Арканзаса усвојиле су законе који траже од друштвених мрежа да провере старост корисника и добију сагласност родитеља за малолетнике. Међутим, ти закони се одмах суочавају са правним изазовима – позивањем на слободу говора, приватност и сл. У Флориди је био усвојен закон који би забранио деци испод 17 приступ мрежама у ноћним сатима и захтевао сагласност родитеља, али је федерални судија блокирао примену тог законазбог уставних питања. Тако је државни покушај да ограничи деци приступ мрежама тренутно стопиран судски, а државни званичници (попут државне тужитељке Флориде) апелују на родитеље да „морају се пробудити и схватити опасности друштвених мрежа“. Поново, лопта се враћа родитељима.

Још један вид „прања руку“ је када се доносе препоруке уместо обавеза. Рецимо, амерички Конгрес већ неко време разматра Кидс Онлине Сафетy Ацт (КОСА), закон који би наложио платформама да малољетницима омогуће искључивање алгоритамских препорука, сакривање броја лајкова, увид родитеља у праћење штетних понашања и слично. Иако овај предлог има подршку преко половине Сената, још увек није изгласан. Противници (у које спадају и добро финансирани лобисти компанија) коче усвајање наводећи бриге о цензури и приватности. Док се та битка води, деца и даље трпе посљедице статуса кво.

Треба напоменути и да чак и кад постоје закони, њихова имплементација уме бити млака. Многе земље формално забрањују циљано оглашавање деци испод 13 или 16 година, али како то изгледа у пракси на платформама? Компаније могу тврдити да не приказују персонализоване огласе малолетницима за које знајуда су малолетни. Но, ако дете лаже године – оне се праве невеште. Тиме су правно можда покривене, али суштински проблем остаје. Инспекције таквих ствари су ретке и тешке, јер траже дубоки увид у алгоритме компанија и податке корисника. Државни органи често немају ни капацитета ни знања за то, па се ослањају на спорадичне истраге (попут поменуте ИЦО казне ТикТоку) и на јавни притисак.

У међувремену, оно што редовно добијамо јесу кампање подизања свести: разни едукативни програми за родитеље и децу о безбедности на интернету. То је свакако корисно, али често делује као минималан потез. Примера ради, компаније саме финансирају такве програме (Фацебоок има свој „Дигитални опрез“, Гоогле води радионице за основце о сигурности итд.), што може бити и параван да се каже „ето, радимо нешто“, док се истовремено цоре бизнис не дира. Државни органи такође издају брошуре типа „5 савета како да заштитите дете онлине: ограничите време, разговарајте отворено, пратите њихове активности, инсталирајте филтере, итд.“ Све су то добронамерни саветикоји су на месту, али терет у потпуности стављају на породицу. А породица је неретко надјачана снагом глобалних платформи и модерних трендова.

Родитељи поручују законодавцима управо то: „Родитељство је довољно тешко, помозите нам тако што ћете ‘очистити’ дигитални екосистем“. Другим речима, потребна је системска промена да би подразумевано искуствоза децу онлине било безбедније, а не да сваки родитељ води приватну битку за свој случај. Тренутно, међутим, до такве промене не долази довољно брзо. За то време, тецх гиганти и даље профитирају, а деца и родитељи и даље носе главни терет ризика.

У коначници, чини се да се регулаторни приступ своди на реаговање наконшто се штета испољи, уместо превенције. На пример, тек када су процуриле интерне белешке о штетности Инстаграма по ментално здравље девојчица (случај „Фацебоок Паперс“ 2021.), уследила су саслушања у Конгресу и обећања промена. Тек када су случајеви самоубистава тинејџера повезани с онлајн злостављањем доспели у медије, неке платформе су убациле опцију да алгоритам „одмори“ корисника или да сакрије лајковање. И тако даље. Проактивна заштита– попут обавезне верификације старости преко ИД-а, или обавезних „сигурних модова“ за све до 16 година – и даље је нешто што индустрија избегава, а закон не захтева. Разлози су често економски (мање корисника, мања слобода таргетирања реклама) и политички (лобирање и идеологија слободног интернета).

Док год је тако, државна упозорења звуче помало лицемерно. Власти упиру прст у родитеље и кажу „пазите шта вам дете ради на телефону“, али истовремено допуштају да се моћним платформама исплати да не реше проблем. Уосталом, да сутра сви родитељи и успеју да забране деци мреже, технолошке фирме би изгубиле трећину корисника – а то се њиховим акционарима нимало не би свидело.

Закључак: Хитно потребна промена курса

Из свих изложених података и чињеница, кристалише се недвосмислен закључак: слика о интернету и друштвеним мрежама коју нам презентују технолошки гиганти драстично је искривљена. Није истина да онлине простором доминирају зрели одрасли корисници – напротив, деца и тинејџери чине огроман, вероватно и најактивнији сегмент публике. Та чињеница се систематски заташкава јер не иде у прилог ни компанијама (које желе да избегну регулаторне ударе и негативан публицитет), ни многим оглашивачима (који би се суочили с оптужбама да циљају децу), а ни држави (која би морала признати да није заштитила најмлађе).

Последице оваквог стања су озбиљне и вишеструке. Деца су изложена садржајима који могу штетити њиховом психичком, физичком и моралном развоју – од порнографије и насиља, преко дигиталног злостављања, до суптилних манипулација самопредставом и потрошачким навикама. Истовремено, на удару су и родитељи који се налазе у немоћној позицији да сами исправљају нешто што превазилази кућно васпитање – глобални дигитални трендови и маркетинг који циља њихову децу 24/7.

Технолошке компаније се у овој причи појављују као актери с двоструким стандардима: профитирају од деце, а не желе да преузму одговорност за њих. Њихови интерни документи и понашање (попут намерног неконтролисања узраста, па и планирања функционалности за испод-13 узраст, или лобирања против закона) откривају недостатак етичке одговорности према младим корисницима. Јавно обећањеда ће штитити децу остаје најчешће на нивоу ПР фраза, док тајна стратегијаиде за тим да се деца рано „навуку“ и задрже што дуже на платформи, па макар и науштрб свог благостања.

Оглашивачи и велике брендове, с друге стране, показују спремност да заобиђу моралне дилеме и агресивно искористе нове канале да допру до младих. Кроз инфлуенсере и прикривене пласане, они практично колонизују дечје умове брендовима– од малих ногу деца постају потрошачи одређених производа, притом често штетних по здравље (нездрава храна, шећери) или навика које стварају зависност (све дуже коришћење екрана, вапинг, коцкарске механике у игрицама). Огромне суме новца које се у то сливају показују да индустрија рачуна на децу као кључну демографску групу за раст профита. Као што је истраживање са YоуТубе-а показало, „кид инфлуенсери“ генеришу милионе приказа за брендове нездраве хране– то је нови вид рекламе који ургентно треба да буде подвргнут контроли и транспарентности.

Државе ће морати да интензивирају напорекако би регулисале ово подручје. То подразумева и иновативна решења за верификацију узрастакоја штите приватност (можда кроз шифроване провере идентитета), и постављање јасних ограничења за алгоритме када су у питању малолетници (нпр. законски лимит на „аутоплаy“ или на таргетирање одређеног садржаја према младима), као и строже казнеза компаније које су ухваћене да свесно игноришу присуство деце или да им пласирају непримерене рекламе. Без притиска регулатора и друштва, тешко је очекивати да ће се гиганти самоиницијативно променити – јер су до сада углавном реаговали тек кад су суочени са тужбама или цурењем информација.

Такође, потребна је и едукација и оснаживање родитеља, али уз конкретне алате. То значи да не буде све на њима – рецимо, да се законски обавеже увођење једноставних „парент дасхбоард“ система где родитељ може видети основне параметре коришћења платформе од стране детета (без нарушавања дечје приватности у потпуности, али да има сигналну таблу за упозорења типа „ваше дете је гледало садржај ознаке 18+“ или „провело је 4х данас на мрежи“). Такве опције постоје у траговима, али су често закопане у подешавањима и слабо промовисане.

На ширем плану, друштво мора да се суочи са реалношћу: дигитално одрастањеје сада неизбежно. Генерације се од малена формирају уз паметне телефоне и YоуТубе клипове. Повратка на старо нема, али можемо и морамо учинити дигитални свет пристојнијим местом за одрастање. Као што смо некада захтевали безбедносне појасеве у колима и кациге на бициклима за децу, данас морамо захтевати дигиталне заштите: да алгоритми „пазе“ на децу, да се штетна комерцијализација обузда, а да деца и млади добију простор да истражују интернет без да буду искоришћени или повређени.

За почетак, први корак је признати истину– а то је оно што смо овде настојали да урадимо. Више се не смемо заваравати лепим причама маркетинг тимова Силицијумске долине. Сурова истина је да се тренутно на глобалном нивоу одвија један велики социотехнолошки експеримент на нашој деци, под руководством корпорација чији је циљ профит. Тај експеримент има своје жртве – од менталних криза код тинејџера, до промена у начину како најмлађи доживљавају свет око себе.

Промена курсазахтеваће сарадњу свих: и регулатора који ће поставити оквире, и самих платформи (било добровољно или под притиском) да имплементирају заштите, и оглашивача да преиспитају етику таргетирања деце, и наравно нас родитеља и едукатора да дигитално описмењавање буде део васпитања.

Вријеме је да се велики играчи позову на одговорност и да се престане са јавним лагањемо томе ко су „типични корисници“ њихових сервиса. Тек када се проблем адресира отворено, моћи ћемо да градимо интернет прилагођен деци – интернет који развија, повезује и образује, уместо да само профитира на њиховој рањивости. У супротном, наставићемо да гасимо пожаре док се пожарне политике компанија не промене. А то се неће догодити док год се тајне чувају, а истина уљепшава. Зато овакви текстови и подаци морају допрети до што шире публике: да би се мит о „интернет одраслих“ разбио и заменио реалистичним разумевањем интернета наше деце, за чију се будућност сви морамо борити.

Извори и референце

• УНИЦЕФ – Цхилдрен ин а Дигитал Wорлд, глобалне процене о заступљености деце међу интернет корисницима.
• Wорлд Ецономиц Форум (WЕФ) – анализа УНИЦЕФ података према којима је приближно један од три корисника интернета млађи од 18 година.
• Офцом (Оффице оф Цоммуницатионс, Уједињено Краљевство) – Цхилдрен анд Парентс: Медиа Усе анд Аттитудес Репортс, истраживања о присуству деце на друштвеним мрежама, лажном пријављивању старости и коришћењу платформи међу узрастом од 8 до 17 година.
• Ацадемиц Педиатрицс – истраживања о коришћењу друштвених мрежа међу децом млађом од 13 година и адолесцентима узраста 11-15 година.
• ПсyПост – прикази и анализе научних истраживања о зависности од друштвених мрежа, менталном здрављу адолесцената и обрасцима коришћења дигиталних платформи.
• У.С. Сургеон Генерал Адвисорy он Социал Медиа анд Yоутх Ментал Хеалтх – званична упозорења о повезаности друштвених мрежа са анксиозношћу, депресијом и другим ризицима по ментално здравље младих.
• Мета Платформс – интерни документи и судски списи објављени током поступака које су против компаније покренуле америчке савезне државе због наводног утицаја друштвених мрежа на малолетнике.
• Марyланд Маттерс – анализа и објављени делови интерних Мета докумената који се односе на кориснике млађе од 13 година и стратегије усмерене ка млађим узрастима.
• Информатион Цоммиссионер’с Оффице (ИЦО, Уједињено Краљевство) – одлуке и извештаји о казнама изреченим ТикТок-у због обраде података деце млађе од 13 година.
• Хуманиум – извештаји о безбедности деце на ТикТок-у, онлине предаторима и заштити малолетника у дигиталном окружењу.
• Цонсумер Репортс – истраживања о присуству деце млађе од 13 година на Фацебоок-у и другим друштвеним мрежама.
• Бусинесс Инсидер – анализе о утицају друштвених мрежа на младе, просечном времену проведеном онлине и регулаторним иницијативама у САД.
• Фирст Мондаy Јоурнал – истраживања о разлозима због којих родитељи дозвољавају или помажу деци да отварају налоге на друштвеним мрежама пре прописаног узраста.
• Педиатрицс (Америцан Ацадемy оф Педиатрицс) – истраживања о маркетингу усмереном ка деци путем инфлуенсера и друштвених мрежа.
• Неw Yорк Университy Сцхоол оф Медицине – студије о промоцији нездраве хране путем дечјих инфлуенсера на YоуТубе-у.
• Иссуе Оне – извештаји о лобирању великих технолошких компанија у вези са регулацијом заштите деце на интернету.
• Аркансас Адвоцате – извештаји о законима за заштиту деце на интернету, верификацији старости и расправама о Кидс Онлине Сафетy Ацт (КОСА).
• Wорлд Хеалтх Организатион (WХО) – препоруке и истраживања о дигиталним навикама деце и адолесцената.
• Европска комисија (Еуропеан Цоммиссион) – Дигитал Сервицес Ацт (ДСА) и регулаторни оквир за заштиту малолетника на интернету.
• Генерал Дата Протецтион Регулатион (ГДПР) – европски регулаторни оквир за заштиту података малолетника и родитељски пристанак.

Напомена:
Део илустрација и фотографија коришћених у овом тексту генерисан је помоћу вештачке интелигенције и служи искључиво за визуелну илустрацију обрађене теме.