Деца су постала кључни корисници интернета – а одговорност и даље нико не жели да преузме

Када се говори о интернету и друштвеним мрежама, често се ствара утисак да је реч о простору намењеном првенствено одраслима. Технолошке компаније у својим правилима наводе минимални узраст корисника, политичари говоре о дигиталним правима грађана, а јавност углавном прихвата наратив да су малолетници тек успутни корисници који повремено заобиђу правила.

Стварност изгледа потпуно другачије.

Интернет данашњице више није свет одраслих. Он је постао простор у којем одрастају милиони деце. Друштвене мреже, видео платформе, апликације за дописивање и онлајн игре постале су део њихове свакодневице. За многе младе људе интернет више није само алат за комуникацију или забаву. Он је место где стичу пријатеље, формирају мишљења, проналазе узоре и граде слику о себи и свету који их окружује.

Бројни подаци, истраживања и регулаторни поступци последњих година показали су да су деца постала једна од најактивнијих група корисника интернета. О томе смо детаљније писали у истраживању Како су деца постала кључни корисници друштвених мрежа и интернета, које показује да присуство малолетника на дигиталним платформама више није изузетак, већ правило.

Управо због тога поставља се питање које друштво упорно избегава: ако су деца постала најактивнији корисници интернета, зашто су и даље међу најмање заштићенима? Зашто се одговорност за њихову безбедност готово увек пребацује на родитеље, док технолошке компаније, оглашивачи и институције ретко сносе последице због система који свакодневно обликује животе нових генерација? Ово питање више није само технолошко. Оно је постало питање образовања, менталног здравља, породичне политике и будућности друштва.

Интернет је променио начин одрастања

Током већег дела људске историје највећи утицај на развој детета имали су породица, школа и локална заједница. Родитељи су углавном знали са ким њихова деца проводе време, какве садржаје прате и које вредности усвајају.

Данас је ситуација битно другачија.

Велики део времена које су некада заузимали породица и вршњаци преузеле су дигиталне платформе. Деца сате проводе уз садржаје које им препоручују алгоритми, а не људи којима верују. Уместо разговора са родитељима или наставницима, одговоре на многа питања траже код инфлуенсера, јутјубера или анонимних корисника друштвених мрежа.

То само по себи не мора бити лоше. Интернет пружа огромне могућности за образовање, комуникацију и развој вештина. Проблем настаје када се заборави да платформе нису направљене да васпитавају децу, већ да задрже пажњу корисника што је могуће дуже.

Њихов циљ није развој детета. Њихов циљ је ангажман.

Што корисник дуже остане на платформи, више реклама ће видети и више новца ће бити зарађено. У таквом систему пажња постаје роба, а дете постаје корисник чије време има тржишну вредност.

Деца више нису случајни корисници

Годинама слушамо објашњења да малолетници једноставно унесу погрешан датум рођења и тако заобиђу правила платформе. Такво објашњење можда је било прихватљиво пре десет или петнаест година, али данас делује тешко одрживо.

Највеће технолошке компаније располажу огромним количинама података о својим корисницима. Оне знају шта корисници гледају, колико дуго остају на одређеном садржају, шта претражују, како комуницирају и које навике имају.

Тешко је поверовати да системи способни да анализирају милијарде података не могу да препознају када налог користи дете од десет или једанаест година.

Много је вероватније да је присуство малолетника одавно позната чињеница коју нико не жели јавно да призна у пуном обиму, јер би такво признање отворило бројна питања одговорности.

Ако се зна да су деца међу најактивнијим корисницима, онда се поставља питање зашто су изложена садржајима који нису прилагођени њиховом узрасту. Поставља се питање зашто алгоритми промовишу садржаје који могу негативно утицати на развој младих људи. Поставља се питање зашто заштита деце није постављена као апсолутни приоритет.

Алгоритми не размишљају о последицама

Највећи проблем савременог интернета није појединачни садржај. Проблем је систем који одлучује који садржај ће дете видети.

Алгоритам нема моралне вредности. Нема савест. Нема одговорност.

Он процењује само једну ствар – шта ће највероватније задржати пажњу корисника.

Управо зато се често промовишу садржаји који изазивају снажне емоције. Бес, страх, шок, сукоби, сензационализам и контроверзе доносе више прегледа него мирни и едукативни садржаји.

За одраслу особу то може бити проблем. За дете може бити озбиљна опасност.

Младој особи која још развија критичко размишљање веома је тешко да разликује квалитетне информације од манипулације, стварност од маркетинга или искрен савет од прикривене рекламе.

Инфлуенсери као нови ауторитети

Једна од највећих промена последњих година јесте појава инфлуенсера као важних узора младим људима.

Некада су деца највећи део вредности усвајала кроз породицу, школу, спорт или локалну заједницу. Данас се значајан део идентитета формира кроз садржај који свакодневно гледају на друштвеним мрежама.

Проблем није у томе што инфлуенсери постоје. Проблем настаје када профит постане важнији од одговорности.

Многи креатори садржаја имају публику састављену углавном од малолетника, али промовишу производе, стил живота и вредности без озбиљног размишљања о последицама. Рекламе се често представљају као личне препоруке, а маркетиншке кампање као спонтани садржај.

Дете углавном нема способност да јасно разликује комерцијални интерес од искреног савета. Управо зато је маркетинг усмерен ка малолетницима посебно осетљива тема.

Ментално здравље под притиском

Последњих година све више стручњака упозорава на везу између прекомерне употребе друштвених мрежа и проблема менталног здравља код младих.

Не треба тврдити да је интернет једини узрок анксиозности, депресије или проблема са самопоуздањем. Такви проблеми су сложени и имају много узрока. Међутим, потпуно игнорисање утицаја дигиталног окружења било би једнако неодговорно.

Деца и тинејџери свакодневно су изложени пажљиво креираним сликама успеха, лепоте и савршеног живота. Већина онога што виде представља уређену верзију стварности. Ипак, млади људи често несвесно упоређују свој живот са том идеализованом сликом.

Последица може бити осећај мање вредности, незадовољство сопственим изгледом и стална потреба за потврдом кроз лајкове, коментаре и број пратилаца.

Када се томе додају вршњачки притисци, сајбер насиље и непрекидна доступност садржаја, јасно је да проблем није ни мали ни безазлен.

Зашто одговорност не може бити само на родитељима

Када год се покрене питање заштите деце на интернету, врло брзо се појављује исти одговор – родитељи су одговорни.

И то је тачно.

Родитељи јесу први, најважнији и најодговорнији за васпитање своје деце. Ниједан закон, школа, психолог или технолошка компанија не могу заменити родитеља који зна где му је дете, са ким проводи време и каквим је садржајима изложено.

Међутим, управо овде долазимо до непријатне истине коју многи не желе да чују.

Велики број родитеља данас интернет користи као најјефтинију и најдоступнију дадиљу. Телефон, таблет или рачунар често постају начин да се дете умири, забави и склони са стране како би одрасли имали више времена за себе. Проблем је што таква „привремена забава“ врло лако прераста у свакодневну навику, а затим и у начин одрастања.

Многи родитељи знају колико времена њихово дете проводи на интернету, али не знају шта гледа. Знају да користи ТикТок, Инстаграм или YоуТубе, али не знају какве поруке прима, какве узоре прати и какве вредности усваја.

То није проблем технологије. То је проблем родитељске одговорности.

Ипак, било би једнако погрешно сву кривицу свалити искључиво на породицу.

Родитељ данас не води борбу против обичне играчке или телевизијског програма. Он покушава да контролише системе које развијају хиљаде програмера, психолога, маркетиншких стручњака и аналитичара података са једним циљем – да што дуже задрже пажњу корисника.

Таква борба унапред није равноправна.

Због тога одговорност мора бити подељена. Родитељи морају престати да дигитално васпитање препуштају екранима. Школе морају озбиљније приступити дигиталној писмености. Држава мора доносити и спроводити законе који штите малолетнике. Технолошке компаније морају одговарати за системе које стварају и профит који остварују од пажње деце.

Јер истина је једноставна – родитељи јесу први и најважнији заштитници своје деце, али не могу сами решити проблем који је постао глобални друштвени изазов.

Где су институције?

Када се говори о заштити деце на интернету, пажња се најчешће усмерава на родитеље. Много ређе поставља се питање одговорности институција које би морале да препознају проблем и реагују пре него што последице постану видљиве.

Један од највећих проблема јесте чињеница да законодавство готово увек касни за технологијом. Док се друштвене мреже, алгоритми и дигиталне платформе развијају из године у годину, регулатива често заостаје читаву деценију. За то време милиони деце свакодневно користе системе који имају огроман утицај на њихово понашање, навике и поглед на свет.

Још већи проблем је што институције често индиректно подстичу овакво стање. Уместо озбиљне стратегије заштите деце у дигиталном простору, јавност углавном добија кампање упозорења, брошуре, препоруке и позиве на опрез. Одговорност се готово по правилу враћа родитељима, док се много мање говори о одговорности платформи које од пажње малолетника остварују огромне приходе.

Није решење у забранама. Историја је више пута показала да забране ретко решавају проблем, а често га само гурају у мање видљиве облике. Деца неће престати да користе интернет зато што је неко донео забрану. Интернет је постао саставни део савременог живота и од њега није могуће побећи.

Оно што јесте потребно јесу јасни закони, боља контрола њиховог спровођења и већа одговорност свих учесника у дигиталном окружењу. Ако постоје правила која штите децу у школи, саобраћају, медијима и јавном простору, онда морају постојати и правила која их штите на интернету.

То подразумева већу транспарентност алгоритама, строжу контролу маркетинга усмереног према малолетницима, ефикаснију проверу узраста корисника и јасне санкције за компаније које заштиту деце стављају иза профита.

Друштво не сме да бира између родитељске и институционалне одговорности. Потребне су обе. Родитељи имају обавезу да васпитавају и прате своју децу, али држава има обавезу да створи окружење у којем та деца неће бити препуштена системима чији је основни циљ задржавање пажње и остваривање зараде.

Док год се одговорност буде пребацивала са једних на друге, проблем ће наставити да расте. А цену тог одлагања неће платити ни политичари ни технолошке компаније. Платиће је генерације деце које управо сада одрастају у дигиталном свету.

Како би изгледало решење?

Не постоји једно решење које може преко ноћи уклонити све проблеме које доноси савремени интернет. Технологија је постала саставни део живота и повратак на време без друштвених мрежа више није могућ. Међутим, постоје кораци који могу значајно смањити ризике и помоћи да дигитални простор постане безбеднији за децу.

Пре свега, друштво мора престати да се понаша контрадикторно. Годинама се деца подстичу да што раније користе дигиталне уређаје и интернет, док се истовремено изражава забринутост због времена које проводе пред екранима. Технологија сама по себи није проблем, али њено неконтролисано и непромишљено коришћење свакако јесте.

Школе би морале да посвете више пажње дигиталној писмености. Децу не треба учити само како да користе технологију, већ и како да препознају манипулацију, дезинформације, прикривено оглашавање, опасне изазове и друге ризике који их очекују на интернету. Знање о дигиталном свету данас је подједнако важно као читање и писање.

Родитељи морају преузети активнију улогу у дигиталном животу своје деце. Није довољно знати да дете користи интернет. Потребно је знати шта гледа, кога прати, са ким комуницира и какве вредности усваја. Ниједна апликација за родитељску контролу не може заменити разговор, првенствено поверење и присуство родитеља.

Медији такође имају важну улогу. Уместо садржаја који се заснивају искључиво на сензационализму, ријалити програмима и површној забави, потребно је више квалитетних едукативних садржаја који ће помоћи родитељима и деци да боље разумеју дигиталне изазове савременог друштва.

Тек након тога долазе закони и регулатива. Држава мора да успостави јасна правила која ће заштитити малолетнике, ограничити агресивни маркетинг усмерен према деци и обавезати технолошке компаније да преузму одговорност за системе које развијају. Циљ не сме бити забрана интернета, већ стварање безбеднијег окружења за његове најмлађе кориснике.

Решење, дакле, није у једном закону, једној апликацији или једној кампањи. Решење се налази у заједничкој одговорности породице, школе, медија, државе и технолошких компанија. Тек када сви прихвате свој део одговорности, можемо очекивати да интернет постане простор који ће више доприносити развоју деце него њиховом искоришћавању.

Питање будућности

Расправа више није о томе да ли деца треба да користе интернет. Интернет је постао саставни део савременог живота и од њега није могуће побећи.

Право питање гласи какав однос према интернету развијају нове генерације и какве ће последице то оставити на њихово ментално здравље, понашање и способност да функционишу у стварном свету.

Највећа опасност дигиталног доба није сама технологија. Највећа опасност је стварање зависности од непрекидне стимулације, тренутне забаве и константне потребе за новим садржајем. Дете које од најранијег узраста навикне да сваки тренутак досаде решава екраном, врло лако може развити образац понашања у којем постаје зависно од спољашњих подстицаја, потврде других људи и дигиталне пажње.

Зависност од интернета и друштвених мрежа можда не оставља трагове на кожи као алкохол или наркотици, али последице могу бити једнако озбиљне. Проблеми са концентрацијом, поремећаји спавања, социјална изолација, губитак интересовања за стварни живот, анксиозност, депресија и све слабија способност контроле сопствених импулса само су неки од проблема са којима се стручњаци широм света све чешће сусрећу.

Управо зато ово питање није само технолошко питање. Ово је питање зависности, менталног здравља, образовања, породичне политике и будућности друштва.

Док год се одговорност буде пребацивала са родитеља на школе, са школа на државу, а са државе на технолошке компаније, проблем ће наставити да расте. Деца одрастају управо сада, под утицајем система који је пројектован да задржи њихову пажњу што је дуже могуће, без обзира на последице.

Због тога је крајње време да се одговорност подели између свих који у том систему учествују. Родитељи морају бити присутни у животу своје деце. Школе морају развијати дигиталну писменост и свест о ризицима. Институције морају стварати ефикасне механизме заштите. Технолошке компаније морају преузети одговорност за производе које пласирају милијардама корисника.

Јер ако данас затварамо очи пред проблемом, сутра нећемо говорити само о прекомерном коришћењу интернета. Говорићемо о генерацијама младих људи које су од детињства учене да сваку емоцију, сваки проблем и сваки слободан тренутак решавају једним покретом прста по екрану.

А то више није питање технологије. То је питање будућности наше деце.